Evoksi crtani film danas mnogi pamte kao laganu avanturističku seriju za decu, ali njihova priča počinje mnogo ozbiljnije – u jednom od najvažnijih trenutaka svemirske sage osamdesetih godina. Njihov prelazak iz epskog filmskog finala u subotnji jutarnji program nije bio slučajan. Bio je to primer kako popularna kultura reaguje na publiku, tržište i emociju. Kada […]

Da li menjanje klasičnih bajki štiti osetljive grupe – ili briše deo tradicije? To pitanje poslednjih godina postaje sve glasnije. Dok jedni smatraju da je prilagođavanje bajki znak napretka i društvene svesti, drugi osećaju da se time gubi deo kulturnog nasleđa koje je oblikovalo generacije. Kada pomislimo na bajke, setimo se detinjstva, večeri uz televizor,

Postoji nešto posebno u starim crtanim filmovima što je teško objasniti onima koji su odrasli uz streaming i autoplay. Epizode su trajale kratko. Nekad sedam minuta. Nekad osam. Retko više od deset. I baš ta kratkoća bila je deo njihove čarolije. Danas smo navikli na serije od 20, 30 ili čak 50 minuta. Čitave sezone

Postoje crtani filmovi koje pamtimo po likovima, neki po muzici, a neki po humoru. Tom i Džeri spadaju u onu retku grupu crtaća koje pamtimo po svemu – po jurnjavi, tišini, gegovima, muzici i osećaju da ih možemo gledati bezbroj puta, a da nam nikada ne dosade. Kao deca, gledali smo ih bez mnogo pitanja.

Postoje vremena koja se ne pamte po satu, već po osećaju. Ipak, jedno vreme gotovo svi pamtimo tačno u minut – 19:15. Nije bilo potrebno da pogledaš na sat. Znao si. Nešto u kući bi se promenilo. Razgovori bi utihnuli, tanjiri bi se pomerili sa stola, a pogled bi krenuo ka televizoru. Počinje crtani film.

Postoji jedan osećaj koji se teško objašnjava rečima, ali ga svi prepoznajemo. To je onaj trenutak kada pustimo stari crtani film i shvatimo da se – ništa ne dešava brzo. Scene traju duže, pokreti su sporiji, a tišina između gegova nije neprijatna, već smirujuća. U svetu u kome se sve ubrzalo, upravo taj sporiji ritam

Negativci koje smo potajno voleli Kada se setimo starih crtanih filmova, često shvatimo nešto zanimljivo – iako su heroji bili „dobri momci“, upravo su negativci ti koji su nam ostali u jačem sećanju. Ne zato što su bili strašni, već zato što su bili smešni, trapavi i neodoljivo ljudski. Njihove greške, preterane ambicije i večiti

Animacija danas deluje svuda prisutna. Gledamo je na televizorima, telefonima, u reklamama, igrama i filmovima. Međutim, put do savremenih crtanih filmova bio je dug, spor i pun eksperimentisanja. Istorija animacije zapravo je priča o ljudskoj želji da slike ožive – da se pokret uhvati i sačuva. Mnogo pre računara, softvera i digitalnih alata, animacija je

Crtani filmovi 90-ih nastajali su u vreme kada je animacija još uvek bila ručni proces, pun papira, olovaka i strpljenja. Dok smo ih gledali kao deca, retko smo razmišljali o tome kako su zapravo nastajali. Devedesete godine bile su poseban period u svetu animacije — vreme prelaska sa ručnog rada na prve digitalne alate, ali

Pre nego što smo znali šta je ironija, sarkazam ili “crni humor”, smejali smo se zahvaljujući crtanim filmovima. Padovi, jurnjava, tišina, preterane reakcije i nepravda koja se uvek na kraju ispravi — sve to oblikovalo je naš smisao za humor mnogo više nego što smo tada mogli da shvatimo. Smeh bez mnogo reči Mnogi crtani