Rođen sam 1984. godine i za mene igre detinjstva pre mobilnih telefona i interneta nisu samo spisak starih igara. One su deo vremena kada smo posle škole ostavljali torbe kod kuće i odmah izlazili napolje.
Nije bilo poruka da proverimo ko je slobodan. Nismo pravili grupe niti slali lokaciju. Bilo je dovoljno da neko izađe ispred zgrade i vikne nečije ime. Za nekoliko minuta već bi se okupilo pola društva.
Dvorište, park, školsko igralište i ulica postajali su naš mali svet. Tamo smo se dogovarali, svađali, mirili i sami smišljali šta ćemo sledeće da igramo.
O tome koliko je čitava svakodnevica tada bila drugačija već sam pisao u tekstu o životu u Jugoslaviji pre mobilnih telefona i interneta. Ovoga puta želim da se setimo igara koje su ispunjavale naša popodneva.
Kako su izgledale igre detinjstva pre mobilnih telefona i interneta?
Nisu nam bile potrebne skupe igračke. Ponekad smo imali samo loptu, parče krede, nekoliko klikera ili običan lastiš. Ako nije bilo ničega od toga, ostajale su nam žmurke, jurke i igre koje nisu zahtevale nikakvu opremu.
Pravila smo uglavnom učili od starije dece. Niko ih nije čitao u knjizi niti gledao na internetu. Dovoljno je bilo da nekoliko minuta posmatraš druge i već si znao kako se igra.
Naravno, skoro svako dvorište imalo je svoju verziju pravila. Ono što je važilo ispred naše zgrade možda nije važilo u susednoj ulici. Zbog toga bi pre početka igre često nastajala ozbiljna rasprava o tome šta sme, a šta ne sme.
Ipak, čim se konačno dogovorimo, igra je mogla da počne.
Lastiš – igra za koju je bilo potrebno tako malo
Lastiš su najčešće igrale devojčice. Dve bi držale dugačku gumenu traku oko članaka, dok bi treća skakala i pokušavala da bez greške završi određeni niz pokreta.
Kasnije bi se lastiš podizao do kolena, zatim još više, pa je svaki sledeći nivo postajao teži. Postojale su različite kombinacije koraka, ukrštanja i skokova koje su devojčice znale napamet.
Dok smo mi dečaci često jurili za loptom ili čučali oko klikera, u drugom delu dvorišta čuo se ritam stopala koja preskaču lastiš. Naravno, ponekad bismo i mi pokušali. Tada bismo obično shvatili da igra uopšte nije jednostavna kao što izgleda sa strane.
Klikeri – mala staklena blaga u našim džepovima
Klikeri su za mene bili mnogo više od običnih staklenih kuglica. Svaki je imao svoju boju, šaru i vrednost. Neki su bili obični, dok su se drugi pažljivo čuvali i nisu lako ulazili u igru.
Nosili smo ih u džepovima, kesicama ili starim kutijama. Kada ih izvadiš, odmah počinje poređenje. Ko ima lepši kliker? Koji je veći? Koji bolje ide po zemlji?
U jednoj verziji igre pravili smo malu rupu u zemlji i pokušavali da ubacimo kliker u nju. Negde se igralo unutar nacrtanog kruga, a pravila su zavisila od dogovora dece iz kraja.
Poseban trenutak bio je kada se igralo „za stalno“. Tada je kliker mogao da promeni vlasnika, pa je svaki potez imao mnogo veću težinu. Ako izgubiš omiljeni kliker, nije ti bilo svejedno.
Ipak, već sledećeg dana ponovo bismo bili na istom mestu. Čučali bismo na zemlji, nišanili jednim okom i pokušavali da pogodimo baš onako kako smo zamislili.
Između dve vatre – ozbiljna utakmica na školskom igralištu
Između dve vatre bila je jedna od onih igara u kojoj su svi brzo postajali ozbiljni. Jedna lopta i dve ekipe bile su dovoljne da običan školski odmor pretvore u veliko takmičenje.
Cilj je bio pogoditi igrača protivničke ekipe, ali istovremeno izbeći loptu koja leti prema tebi. Morao si da pratiš šta se dešava sa obe strane terena. Nekada si imao dovoljno vremena da pobegneš, a nekada bi te lopta iznenadila dok gledaš na drugu stranu.
Svaki pogodak donosio je radost jednoj ekipi i raspravu drugoj. Odmah bi počela pitanja: „Da li se računa?“, „Je l’ prvo udarila u zemlju?“ ili „Nije me ni dotakla!“
Pravila su se razlikovala, ali je uzbuđenje svuda bilo isto. Posebno kada ostane samo jedan igrač koji pokušava da spase svoju ekipu.
Školice – kreda je pretvarala beton u igralište
Za školice nam je bilo potrebno parče krede, mali kamen i nekoliko metara ravnog betona. Kredom bismo nacrtali polja, upisali brojeve i igra je mogla da počne.
Kamen se bacao u određeno polje, a zatim se skakalo na jednoj ili obe noge. Nije bilo dozvoljeno nagaziti liniju niti stati u polje u kojem se nalazio kamen.
Na papiru sve deluje jednostavno. Međutim, kada pokušavaš da održiš ravnotežu, okreneš se i vratiš bez greške, školice brzo pokažu koliko zahtevaju preciznosti.
Kiša bi ponekad izbrisala celu tablu. Ipak, čim se beton osuši, neko bi pronašao novo parče krede i sve bismo nacrtali ponovo.
Jelečkinje-barjačkinje ili arjačkinje-barjačkinje
Ova igra nije svuda imala isto ime. Neko je pamti kao jelečkinje-barjačkinje, neko kao arjačkinje-barjačkinje, dok se u pojedinim krajevima igrala vrlo slična verzija pod nazivom „Daj, care, vojsku“.
Deca bi se podelila u dve ekipe i stala jedna naspram druge. Igrači svake ekipe čvrsto bi se uhvatili za ruke i napravili lanac.
Zatim bi se začulo poznato pitanje:
„Jelečkinje, barjačkinje, koga ćete?“
Protivnička ekipa izabrala bi jednog igrača. Prozvano dete zatim bi se zaletelo i pokušalo da probije lanac između dvoje protivnika.
Ako uspe, vraća se svojoj ekipi i, prema pravilima koja su važila u tom kraju, vodi jednog protivničkog igrača sa sobom. Ako ne uspe, ostaje kod ekipe čiji lanac nije probilo.
Bila je to igra snage, zaleta i procene. Morao si brzo da odlučiš koji deo lanca deluje najslabije. Naravno, druga ekipa je upravo tu najčvršće stezala ruke.
Care, care, gospodare – koliko je sati?
Jedno dete bilo je car i stajalo je nekoliko metara ispred ostalih, najčešće okrenuto leđima. Drugi igrači stajali su u redu i jedan po jedan postavljali poznato pitanje:
„Care, care, gospodare, koliko je sati?“
Car je zatim određivao koliko koraka igrač sme da napravi. To su mogli da budu veliki, mali, mišji, mravlji ili neki drugi koraci, zavisno od verzije igre.
Neko bi dobio nekoliko velikih koraka i odjednom prišao veoma blizu. Sledeći igrač bi dobio sitne korake i jedva se pomerio sa mesta. Upravo zbog toga nikada nisi znao ko će prvi stići do cara.
Kada neko konačno dođe do cilja, on postaje novi car i igra počinje ispočetka.
Trule kobile – grublja igra iz nekog drugog vremena
Trule kobile najčešće su igrali stariji dečaci. Postojalo je više verzija, ali su se igrači uglavnom delili u dve ekipe.
Jedna ekipa pravila je povezani red savijenih igrača, često oslonjen na zid ili drvo. Igrači druge ekipe zatim bi se zaletali i skakali na njihova leđa. Cilj prve ekipe bio je da izdrži i ne raspadne se pod težinom protivnika.
To svakako nije bila nežna igra. Bilo je padova, udaraca, oguljenih kolena i rasprava oko toga ko je pogrešio. Danas je pominjem kao uspomenu na jedno drugačije detinjstvo, a ne kao preporuku da je deca igraju bez nadzora i sigurnijih pravila.
Ipak, gotovo svi koji je pamte znaju koliko se ozbiljno shvatala. Kada bi neko viknuo da je „kobila trula“, pobednička ekipa slavila je kao da je osvojila veliko prvenstvo.
Svako dvorište imalo je svoja pravila
Najzanimljivije je to što za ove igre nije postojao jedan veliki pravilnik. Deca su ih prenosila jedni drugima, pa su se pravila menjala od grada do grada, od škole do škole, a ponekad i od jedne zgrade do druge.
Zato se danas ljudi često ne slažu oko toga kako se određena igra tačno igrala. Međutim, to ne znači da neko greši. Verovatno su jednostavno odrastali u različitim krajevima.
Upravo je taj običan ritam škole, ručka, igre i čekanja crtanog filma činio jedan dan detinjstva u Jugoslaviji 90-ih.
Nismo znali da se to zove slobodna igra
Niko nam nije organizovao svako popodne. Sami smo birali igru, delili ekipe, menjali pravila i rešavali rasprave. Ako nam jedna igra dosadi, za nekoliko minuta počinjala je druga.
Danas se takav način igre često naziva slobodnom igrom. UNICEF objašnjava da igra pomaže deci da istražuju svet, razvijaju maštu i samostalno rešavaju probleme. Mi tada nismo razmišljali o tome. Za nas je to jednostavno bilo detinjstvo.
Kroz igru smo učili kako da pobedimo, ali i kako da izgubimo. Učili smo da sačekamo red, prihvatimo novo dete u ekipu i nastavimo druženje čak i posle svađe.
Kući smo se vraćali kada nas pozovu
Dok traje igra, niko nije želeo da ide kući. Uvek je ostajalo još samo pet minuta, još jedna partija i još jedan pokušaj.
Zatim bi se sa prozora začuo glas roditelja. To je bio znak da je vreme za večeru, kupanje ili domaći zadatak. Ponekad bismo se pravili da nismo čuli, ali drugi poziv obično je značio da je igra za taj dan završena.
Vraćali smo se umorni, prašnjavi i često sa oguljenim kolenima. Nakon celog dana napolju, čekali su nas večera i crtani filmovi na starom CRT televizoru.
Sutradan bismo se ponovo našli na istom mestu. Nije bilo potrebno da se posebno dogovaramo. Znalo se gde je društvo i kada počinje igra.
Zašto pamtimo igre detinjstva pre mobilnih telefona?
Danas imamo telefone, internet, igrice i skoro neograničen izbor zabave. Tehnologija nam je donela mnogo dobrih stvari i nema potrebe da se pretvaramo da je nekada sve bilo savršeno.
Ipak, igre detinjstva pre mobilnih telefona i interneta imale su nešto što je danas teže pronaći. Tražile su da budemo prisutni. Gledali smo jedni druge, razgovarali, trčali i zajedno stvarali priču koju niko nije snimao.
Nisu ostale fotografije svakog popodneva. Nema video-snimaka većine naših pobeda, padova i svađa. Ipak, mnoge od tih scena i dalje jasno vidimo kada zatvorimo oči.
Možda se zato tih igara sećamo sa toliko topline. Nisu bile samo način da nam prođe vreme. Bile su veliki deo našeg odrastanja.
Ako želiš da nastaviš putovanje kroz stare crtaće, retro tehnologiju i svakodnevni život koji pamtimo, pogledaj i druge nostalgične priče na Good Old Cartoons sajtu.
Koju si igru ti najviše voleo? Da li ste u tvom kraju jelečkinje-barjačkinje zvali drugačije? Napiši u komentarima kako ste igrali lastiš, klikere, između dve vatre, školice, Care, care, gospodare i trule kobile — da zajedno sačuvamo i pravila koja polako nestaju. ❤️