Gledanje crtanih filmova na CRT televizoru često je značilo da u pravo vreme moraš da budeš u pravoj sobi. Poznata uvodna špica bila je dovoljna da prekine igru i privuče pažnju, čak i kada televizor nisi mogao da vidiš. A sam uređaj teško je bilo prevideti: duboko kućište, težak stakleni ekran i, na starijim modelima, dugmići koji bi kliknuli pod prstima.
Crtani filmovi bili su razlog da sednemo ispred ekrana, ali u sećanju je ostajalo i sve oko njih. Mesto televizora u regalu, termin omiljene emisije i ljudi sa kojima smo je gledali. Zato stari CRT televizori i danas mogu da nas podsete na čitavu sobu, a ne samo na program koji se prikazivao.
Televizor koji je imao svoje mesto u dnevnoj sobi
Za CRT televizor trebalo je pronaći dovoljno široku i čvrstu policu. Nije mogao da se okači na zid kao današnji tanki ekrani, a njegovo kućište zauzimalo je poprilično prostora iza stakla. Negde je stajao u velikom drvenom regalu, između knjiga, porodičnih fotografija i čaša iz servisa. Negde na posebnom stočiću, sa videorekorderom na polici ispod.
U pojedinim kućama na televizoru je bio i heklani milje. Takvi detalji nisu bili isti u svakom domu, ali su uređaj uklapali u ostatak sobe. Televizor se nije često pomerao, pa su fotelje i kauč godinama mogli da ostanu okrenuti prema istom uglu.
Telefunken sa fotografije lepo pokazuje koliko je komandi nekada bilo na samom uređaju. Dugmići za kanale, obrtne komande i velika rešetka zvučnika činili su njegovu prednju stranu. Kod televizora bez daljinskog menjanje programa značilo je ustajanje i nekoliko koraka kroz sobu. Kasniji CRT modeli imali su daljinske upravljače i menije na ekranu, pa se i način korišćenja postepeno menjao.
Neke porodice isti televizor koristile su godinama i popravljale ga kada se pokvari. Stariji se možda sećaju i prelaska sa crno-bele slike na televizor u boji. U takvoj kući omiljeni crtani junaci odjednom su izgledali drugačije. Ipak, taj trenutak nije svima pripadao istoj deceniji: mnoga deca osamdesetih i devedesetih već su odrastala uz televizor u boji.
Crtani filmovi imali su svoj termin
Programska šema određivala je kada ćeš gledati crtani. Zavisno od kanala i perioda, to je moglo biti ujutru, posle škole, vikendom ili predveče. Mogao si da promeniš program, ali ne i da izabereš bilo koju epizodu i pokreneš je kada ti odgovara.
Zbog toga je uvodna špica imala sasvim praktičnu ulogu. Ako je čuješ iz druge sobe, znaš da je crtani počeo. Prepoznatljiva muzika Pink Pantera, jurnjava Toma i Džerija ili početak Štrumpfova mogli su da postanu deo tog rasporeda. Nismo svi gledali iste kanale ni iste termine, ali je mnogima ostala navika da pamte kada se omiljeni program prikazuje.
Kod gledanja televizijskog programa uživo nije bilo pauziranja. Ako neko priča preko važne scene, zamoliš ga da se utiša. Ako odeš po vodu, možeš da propustiš geg. Kada su braća, sestre ili drugari gledali zajedno, dogovor oko kanala bio je još jedan deo iskustva.
Videorekorder je omogućavao da se nešto ipak sačuva za kasnije. Trebalo je imati uređaj, slobodnu kasetu i setiti se da na vreme uključiš snimanje. Kupljene i iznajmljene kasete donosile su dodatni izbor. Isti televizor na kojem se popodne gledao crtani uveče je mogao da okupi porodicu oko filma donetog iz video-kluba.
Zašto su crtani filmovi na CRT ekranu izgledali drugačije?
Oznaka CRT dolazi od engleskog naziva cathode-ray tube, odnosno katodna cev. U unutrašnjosti televizora elektronski snopovi pogađaju luminiscentni sloj na unutrašnjoj površini ekrana i izazivaju svetljenje. Kod televizora u boji crveni, zeleni i plavi elementi tog sloja zajedno stvaraju sliku. Canonovo objašnjenje CRT tehnologije prikazuje taj postupak i zašto je ovakvom ekranu potrebno duboko kućište.
Ipak, izgled slike nije zavisio samo od katodne cevi. Važni su bili kvalitet emitovanog programa, prijem antene, način povezivanja, podešavanja i stanje televizora. Dobro očuvan uređaj sa kvalitetnim signalom mogao je da prikaže jasnu sliku. Slab prijem ili istrošena VHS kaseta donosili su drugačiji rezultat, pa nije tačno da su svi CRT televizori imali mutnu sliku i isprane boje.
Mekši prikaz koji pamtimo nekim gledaocima i danas prija. Linije, senke i oslikane pozadine mogu da deluju blaže nego u oštroj digitalnoj verziji. To je stvar doživljaja, a ne dokaz da je stara animacija nužno izgledala bolje. Kvalitetna restauracija može da otkrije detalje crteža koje u nekadašnjem televizijskom prenosu nismo ni videli.
Važan je i oblik slike. Mnogi kućni CRT televizori imali su ekran odnosa stranica 4:3, koji je odgovarao velikom delu tadašnjeg televizijskog programa. Kada danas gledamo isti sadržaj na širokom ekranu, vredi sačuvati njegove izvorne proporcije. Razvlačenje slike može da proširi likove, dok zumiranje može da odseče deo kadra. Crne trake sa strane zato ponekad čuvaju upravo ono što želimo da vidimo.
Nameštanje antene i opomena da se odmaknemo
U kućama sa sobnom antenom do dobre slike ponekad se dolazilo pokušavanjem. Malo okreneš antenu, podigneš jedan krak, pomeriš je bliže prozoru, pa proveriš rezultat. Jedan kanal mogao je da postane jasniji, dok bi drugi izgledao lošije. Kod slabog analognog prijema pojavljivali su se „sneg“, obrisi nalik duploj slici ili šum u zvuku. To su bile smetnje u prijemu, a ne osobina koju je svaki CRT ekran morao da ima.
Nameštanje antene lako je postajalo posao za dvoje. Jedna osoba je pomera, druga prati ekran i javlja da li je bolje. „Stani, sad je dobra!“ imalo je smisla kada i mali pokret promeni prijem. Nije to uvek bilo zabavno, naročito ako smetnje prekidaju omiljeni crtani. Domaćinstva sa dobrom spoljnom antenom ili kablovskom televizijom mogla su da imaju znatno mirnije iskustvo.
Druga poznata opomena bila je: „Odmakni se, pokvarićeš oči!“ Tu treba razdvojiti porodično upozorenje od medicinske činjenice. Dečja bolnica u Montrealu objašnjava da nije dokazano da samo sedenje blizu televizora oštećuje dečje oči, mada dugo gledanje može da izazove privremeni zamor. Dete koje se stalno približava ekranu možda već ima teškoću da jasno vidi sa veće udaljenosti. Zato tu staru rečenicu ne treba predstavljati kao potvrđenu opasnost svojstvenu CRT televizorima.
Šta nam nedostaje iz vremena zajedničkog gledanja?
CRT televizori i dalje zanimaju kolekcionare i ljubitelje stare opreme i retro igara. Ali kada pomislimo na crtaće iz detinjstva, često nam nisu prve na umu tehničke osobine uređaja. Pre se jave slika sobe, poznata muzika i neko ko je sedeo pored nas ili stalno želeo da promeni kanal.
Danas je mnogo lakše pronaći omiljenu epizodu, zaustaviti scenu i pokazati je nekome. To je velika pogodnost, posebno kada tražimo crtani čijeg se naslova jedva sećamo. Promenila se, međutim, potreba da u određeno vreme sednemo ispred jednog televizora i zajedno gledamo ono što se upravo emituje.
Upravo ta zajednička navika daje starom televizoru mesto u uspomenama. Slika nije morala da bude besprekorna da bi nas isti geg nasmejao, niti je regal morao da bude naročito lep da bismo zapamtili gde je ko sedeo. Nekad je bilo dovoljno da svi na nekoliko minuta pratimo istu priču, pa da je kasnije prepričavamo.
Koji crtani film te najbrže podseti na stari televizor? I da li ste kod kuće kanale menjali dugmićima, točkićem ili daljinskim upravljačem? Podeli uspomenu u komentarima.