Internet kafići tokom 2000-ih okupljali su ljude sa različitim planovima: neko je dolazio da proveri elektronsku poštu, neko da se dopisuje, a neko da sa društvom odigra Counter-Strike. Plaćalo se vreme za računarom, pa je odlazak podrazumevao i računicu: koliko ostaješ, ima li slobodnih mesta i možeš li da sedneš pored drugara.
U prostorima sa redovima dubokih CRT monitora mešali su se zvuci igara, tastatura i razgovora. Dok je jedan posetilac bio usredsređen na ekran, iza sledeće stolice moglo je da stoji nekoliko ljudi i prati partiju. Tako je isti računar bio i sredstvo za pristup internetu i razlog da se društvo okupi.
Zašto se na internet išlo u kafić
Kućni pristup internetu u Srbiji još nije bio uobičajen kao danas. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, internet priključak je 2006. imalo 18,5% domaćinstava, a 2009. godine 36,7%. Razlika između početka i kraja decenije bila je velika, ali je i pred njen završetak priključak imalo manje od polovine domaćinstava.
Internet kafić zato je mogao da posluži i za sasvim kratak posao: slanje poruke, pretragu neke informacije ili otvaranje dokumenta. Za nekoga bez kućnog računara to je bio način da uopšte koristi takve usluge. Za igrače je postojao još jedan razlog za dolazak: više spremnih računara na istom mestu, sa instaliranim igrama i mogućnošću zajedničke partije.
Cenovnik, slobodno mesto i još jedna runda
Na cenovniku su mogli da budu termini od pola sata ili sat vremena, duži boravak i posebni večernji ili noćni paketi. Ponuda i cene razlikovale su se od lokala do lokala. Ono što je povezivalo takav način korišćenja računara bilo je ograničeno vreme: i dok čekaš novu rundu ili odgovor na poruku, plaćeni termin prolazi.
Izbor mesta nije zavisio samo od toga koji je računar slobodan. Važni su bili miš, tastatura, prostor za pomeranje ruke i raspored društva. Kada se čekalo da neko završi, pogled na njegov ekran otkrivao je koliko je partija odmakla. Za onoga kome termin ističe, pitanje je bilo može li da ostane do kraja; za onoga iza stolice, kada će konačno sesti.
„Još samo ova runda.“
Tu se vreme igre i vreme sa cenovnika nisu uvek poklapali.
Counter-Strike i LAN partije u istoj prostoriji
Counter-Strike, naročito verzije 1.5 i 1.6, ostao je jedna od najprepoznatljivijih asocijacija na računarske igraonice tog perioda. Dust2, Assault, Italy i Aztec bili su nazivi mapa oko kojih su se dogovarale partije. Poznavanje prolaza, zaklona i mesta na kojima se očekuje protivnik bilo je podjednako važno kao brzo nišanjenje.
LAN partija nije isto što i igranje preko interneta. LAN je lokalna mreža koja povezuje računare u prostoru. U takvoj partiji računari su se povezivali sa lokalnim serverom, umesto sa udaljenim serverom preko internet veze. Podaci o partiji putovali su lokalnom mrežom, pa nisu zavisili od brzine veze lokala sa internetom.
Dogovor između saigrača mogao je da se čuje i preko cele prostorije. Na mapi sa postavljanjem bombe, kratka poruka o mestu na kojem se nešto dešava bila je dovoljna da promeni kretanje ekipe:
“Bomba je kod B! Ajde, bre!”
Ko bi ispao iz runde, u standardnoj partiji čekao je sledeću i pratio preostale igrače. To čekanje davalo je prostor za komentare, objašnjavanje grešaka i posmatranje tuđe taktike. Početnik je mogao da nauči gde da stane ili kojim putem da krene gledajući ekran iskusnijeg igrača za susednim stolom.
Nije svaka igra bila mrežna partija
Pored Counter-Strikea, u priču o tom vremenu ulaze Half-Life, Warcraft III, Age of Empires, Need for Speed i GTA: Vice City. Njihova ponuda zavisila je od opreme i instaliranih naslova u konkretnoj igraonici. Nisu sve igre služile istoj vrsti druženja: mrežna strategija tražila je drugačiji dogovor i više vremena od kratke runde pucačine.
Originalni GTA: Vice City bio je igra za jednog igrača, bez ugrađenog režima za mrežno igranje. Ipak, i samostalna igra mogla je da privuče društvo iza monitora. Posmatranje vožnje, pokušaja da se završi misija ili neuspešnog bekstva bilo je moguće i bez dodatne tastature. Zajednički boravak u igraonici nije zahtevao da svi budu u istoj partiji.
MSN Messenger i vreme za dopisivanje
Za posetioce koji nisu dolazili zbog igara, važan deo ponude bili su elektronska pošta i programi za dopisivanje. U MSN Messenger prijavljivalo se svojim nalogom, pa se lista kontakata mogla otvoriti i na računaru koji nije tvoj. Statusi su pokazivali ko je dostupan, zauzet ili odsutan, a razgovor je zavisio i od toga da li je druga osoba u tom trenutku na mreži.
Sa verzijom 7.0 stigao je i upečatljiv nudge: zvučni signal koji bi zatresao prozor razgovora i privukao pažnju sagovornika. Microsoft ga je opisao u najavi beta verzije MSN Messengera 7.0 iz decembra 2004. Uz emotikone, nadimke i statuse, postao je jedan od prepoznatljivih detalja tog načina dopisivanja.
Plaćeni termin imao je drugačiji ritam kada čekaš odgovor nego kada igraš. Mogao si da proveriš poštu ili otvoriš sajt, pa se vratiš na razgovor čim stigne poruka. Na kraju je trebalo odjaviti nalog, jer je za istu tastaturu ubrzo sedao sledeći posetilac.
Kako je kućni internet promenio odlazak u kafić
Širenjem kućnih priključaka smanjivala se potreba da se zbog pošte, pretrage ili dopisivanja odlazi u poseban lokal. Ko je kod kuće imao odgovarajući računar i vezu, mogao je da igra bez plaćanja svakog narednog sata za mesto u kafiću. To je menjalo razlog za dolazak, mada nije svima istovremeno menjalo navike.
Razvoj uslova za igranje kod kuće vidi se i kroz druge poslove vezane za tadašnji računar: od instalacije programa sa disketa do rezanja CD-ova sa muzikom i drugim sadržajem. Internet kafić je u toj priči imao posebnu ulogu jer je opremu i pristup mreži nudio na određeno vreme, na mestu koje se delilo sa drugim posetiocima.
Zato se uz njega pamti i raspored prostorije: gde je sedeo saigrač, ko je stajao iza monitora i koliko je ostalo do kraja termina. Partija se nastavljala na ekranu, a razgovor preko naslona stolice.