Rezanje CD-ova početkom 2000-ih počinjalo je mnogo pre nego što bi se zatvorila fioka rezača. Trebalo je pripremiti pesme, proveriti koliko prostora zauzimaju i izabrati format koji će plejer moći da pročita. Prazan CD-R, marker i program za snimanje bili su poslednji deo posla.
Na monitoru je mogao da stoji sasvim dobar spisak pesama, a da disk ipak ne uspe. Nekad bi upis prekinula greška, a nekad bi sve prošlo do kraja, pa bi tek muzički stub ili auto-radio otkrio da je izabran pogrešan format. Pravljenje kompilacije podrazumevalo je i poznavanje uređaja za koji se sprema.
Od MP3 foldera do izbora pesama
Muzička kolekcija na računaru mogla je da sadrži pesme prebačene sa audio CD-ova, preuzete sa interneta ili kopirane sa drugih diskova. Uz uredno obeležene albume stajali su fajlovi sa nepotpunim nazivima, različitim zapisima imena izvođača i duplikatima. Pre rezanja je zato vredelo preslušati izbor: naziv fajla nije garantovao da je unutra prava pesma ili čitav snimak.
Winamp je služio za preslušavanje i slaganje plejliste. Tu se mogao menjati redosled, izbaciti duplikat ili proveriti da li se jedna pesma naglo prekida. Kada bi izbor bio gotov, sledila je priprema kompilacije u Neru ili drugom programu za rezanje. Za razliku od snimanja na audio-kasetu, pesme su već postojale kao fajlovi koje je trebalo rasporediti i upisati na novi medij.
Audio CD i MP3 CD: zašto format menja sve
Oznaka 700 MB / 80 min na praznom disku opisivala je dva načina korišćenja istog medija. Za pravljenje muzičke kompilacije bilo je važno razumeti razliku:
- Audio CD: pesme se upisuju u standardnom formatu za audio CD plejere. Na disku označenom sa 80 minuta ograničenje je ukupno trajanje muzike, bez obzira na to koliko su izvorni MP3 fajlovi mali. Treba uračunati i eventualne pauze između numera.
- MP3 CD: MP3 fajlovi snimaju se kao podaci. Prostor se računa u megabajtima, pa na jedan disk može da stane više sati muzike, u zavisnosti od veličine fajlova. Plejer mora da podržava MP3 reprodukciju sa CD-a.
Zato disk pun MP3 pesama nije automatski radio u svakom Discmanu, muzičkom stubu ili auto-radiju. Plejer koji čita standardni audio CD ne mora da razume i MP3 fajlove. Tu razliku objašnjava i Microsoftovo objašnjenje audio CD-ova i diskova sa podacima.
Postojala je i razlika između samih praznih diskova. CD-R se nije mogao obrisati i ponovo koristiti kao prazan disk. CD-RW je omogućavao brisanje i novi upis, ali ga nisu podržavali svi audio plejeri. Nije, dakle, bilo dovoljno izabrati samo pesme i kapacitet.
Nero Burning ROM i skala na dnu prozora
U Neru se prvo birao tip kompilacije, a zatim su se dodavali fajlovi. Skala na dnu prozora pokazivala je zauzeće: minute za audio CD ili megabajte za disk sa podacima. Kako se izbor približavao granici kapaciteta, postajalo je jasno da li još jedna pesma može da stane.
Kod audio kompilacije to je moglo da znači izbacivanje jedne duže numere ili traženje kraće verzije. Mogao se podesiti i razmak između pesama, što je bilo posebno važno kada se snimak koncerta ili povezani miks deli na više numera. Te mogućnosti opisane su u zvaničnom uputstvu za Nero Burning ROM.
Pre početka birao se i rezač i brzina upisa. Broj uz oznaku „x” odnosio se na brzinu, a ne na kvalitet zvuka. Podržane brzine zavisile su od rezača i praznog diska; najveća brojka na kutiji nije sama po sebi garantovala uspešan rezultat.
Zašto je rezanje CD-ova ponekad propadalo
Savet da se tokom rezanja ne pokreću zahtevni programi imao je tehničku osnovu, naročito kod starijih rezača bez zaštite od prekida dotoka podataka. Rezač je koristio malu privremenu memoriju, odnosno bafer, iz koje je uzimao podatke za upis. Ako računar ne bi stizao da je dopunjava, memorija bi se ispraznila i mogla je da nastane greška poznata kao buffer underrun.
Takav prekid mogao je da ostavi CD-R neupotrebljivim. Rezači sa odgovarajućom zaštitom mogli su da privremeno zaustave upis, sačekaju nove podatke i nastave snimanje. Zato iskustvo sa jednim rezačem nije nužno važilo i za drugi: zaštita od pražnjenja bafera menjala je način na koji uređaj reaguje na zastoj.
Ponekad bi se rezanje prekinulo uz poruku koju niko nije želeo da vidi:
Burn process failed
Ta poruka nije otkrivala tačan uzrok neuspeha. Više podataka nalazilo se u dnevniku snimanja; sam procenat na kome je proces stao nije objašnjavao šta je pošlo naopako.
Uspešno rezanje, pa proba u plejeru
Kada bi rezanje uspelo, na ekranu bi se pojavila poruka:
Burn process completed successfully
To je značilo da je program završio upis bez prijavljene greške. Sledeći korak bila je proba u uređaju za koji je disk napravljen. Računar je mogao da pročita MP3 fajlove koje stariji plejer u kolima nije podržavao, a pojedini uređaji imali su ograničenja i pri čitanju narezanih medija.
Finalizacija je zatvarala disk za dalje dodavanje sadržaja. U zavisnosti od formata i plejera, mogla je biti neophodna da bi disk bio čitljiv. Zato je i završavanje snimanja bilo deo pripreme.
Kada bi proba uspela, sledili su naziv na gornjoj strani diska i mesto u kutiji ili futroli. Za slušanje van računara važni su bili i sam plejer, baterije i otpornost na preskakanje, o čemu detaljnije pišemo u tekstu o Discmanu i MP3 CD-ovima.
Šta se sačuvalo na starim kompilacijama
Na starom narezanom disku ostaje tačno onaj izbor koji je jednom upisan: redosled numera na audio CD-u ili folderi i nazivi fajlova na MP3 disku. Tu mogu da se nađu zaboravljena verzija pesme, nepotpuno upisan izvođač ili album koji odavno nije na računaru. Ako takav disk još može da se pročita, vredi pregledati sadržaj i sačuvati ono što nedostaje u sadašnjoj kolekciji.
Rukom napisan naslov često govori vrlo malo. Tek kada se disk učita, vidi se šta je tada izabrano, kojim redom i koliko je muzike uspelo da stane. Upravo taj sačuvani izbor čini staru kompilaciju zanimljivom i kada su sve njene pesme dostupne na drugim mestima.
Još priča o starim uređajima i načinu na koji smo ih koristili pronaći ćete u rubrici Blog / Zanimljivosti.