Discman i MP3 CD-ovi kao zvuk ranih 2000-ih
Discman i MP3 CD-ovi za mnoge od nas predstavljaju jedno od najjačih muzičkih sećanja iz ranih 2000-ih. Pre nego što su telefoni postali naši muzički plejeri, pre Spotify-ja, YouTube Music-a i bežičnih slušalica, postojalo je jedno malo čudo koje je značilo slobodu i muziku u pokretu.
Za one koji su odrastali krajem 90-ih i početkom 2000-ih, Discman nije bio samo uređaj za slušanje muzike. Bio je stvar koju nosiš u ranac, držiš u jakni, paziš da ne preskače i čuvaš kao da je nešto posebno.
U to vreme muzika nije bila u oblaku. Bila je na disku, u plastičnoj kutiji, često sa rukom napisanim nazivom. Ako si imao dobar CD, dobre baterije i slušalice koje rade na oba uha, bio si spreman za put, školu, autobus ili šetnju.
Pre nego što je muzika stala u telefon, nosili smo je u Discman-u.
Danas to možda deluje nepraktično, ali tada je imalo poseban šarm. Svaki disk je bio mala kolekcija uspomena.
Običan audio CD imao je ograničen broj pesama
U početku su mnogi koristili obične audio CD-ove. To su bili diskovi koji su radili u starijim CD plejerima, muzičkim stubovima, automobilima i Discman uređajima koji nisu podržavali MP3 format.
Na takav CD obično je stajalo oko 70 do 80 minuta muzike. To je značilo možda 15, 18 ili 20 pesama, zavisno od dužine. Zbog toga je izbor morao da bude pažljiv.
Nije bilo mesta za sve, pa si morao da odlučiš koje pesme stvarno zaslužuju da budu na disku. Kada praviš CD za put, školu, društvo ili sebe, redosled pesama bio je važan.
Prva pesma je otvarala atmosferu. Sredina je držala raspoloženje, dok je poslednja pesma nekako morala da zaokruži ceo disk.
Zato su ti obični audio CD-ovi često delovali ličnije nego današnje plejliste. Nisu bili beskonačni. Umesto toga, imali su početak, sredinu i kraj.
Discman i MP3 CD-ovi promenili su slušanje muzike
Međutim, kada su se pojavili Discman uređaji koji mogu da čitaju MP3 CD-ove, sve je izgledalo mnogo ozbiljnije. Odjednom nisi morao da nosiš samo jedan album ili dvadesetak pesama. Na jedan disk mogao si da ubaciš mnogo više muzike.
Za mnoge od nas, to je bio veliki skok. Jedan MP3 CD mogao je da ima desetine, pa čak i stotine pesama, zavisno od kvaliteta i veličine fajlova. Umesto jednog albuma, nosio si celu malu kolekciju.
Na disku su bili folderi: “Strano”, “Domaće”, “Rock”, “Rap”, “Techno”, “Narodno”, “Za put”, “Novo”, “Mix”. Nekad je sve bilo uredno, a nekad potpuni haos.
Ipak, upravo taj haos je bio deo čari. Ubaciš disk, Discman učita foldere, ti prebaciš na sledeću pesmu i nadaš se da će sve raditi kako treba.
Discman i MP3 CD-ovi dali su nam osećaj da muziku možemo poneti bilo gde, čak i kada nije sve bilo baš jednostavno.
Discman i MP3 CD-ovi su počinjali rezanjem muzike
Pre nego što bi muzika završila u Discman-u, trebalo je prvo napraviti disk. Tu su počinjali Winamp, Nero Burning ROM, prazni CD-R diskovi, marker i ono poznato čekanje da se rezanje završi bez greške.
Prvo se pravila plejlista. Pesme su se preslušavale, menjale, brisale i dodavale. Zatim se proveravalo da li sve staje na disk. Tek onda se otvarao Nero ili neki drugi program za rezanje.
Ako je rezanje prošlo uspešno, imao si novi disk. Ako je puklo na 87%, disk je često bio za bacanje. To je bila mala tragedija, posebno ako nisi imao mnogo praznih CD-ova.
Rukom napisani nazivi bili su posebna priča: “Mix 2003”, “Za more”, “Strano 1”, “Najbolje”, “Za kola”, “Techno”, “Rap”, “Domaće”. Neko je pisao uredno, neko samo naškraba markerom, ali svaki disk je imao svoj karakter.
Ako voliš tu vrstu nostalgije, možda će ti biti zanimljiv i naš tekst o tome kako je nekada izgledalo rezanje CD-ova tokom 2000-ih.
Baterije, preskakanje i čuvanje Discman-a
Discman je imao jednu veliku manu: morao si da ga paziš. Ako ga jače protreseš, pesma je mogla da preskoči. Kasniji modeli imali su bolju zaštitu od preskakanja, ali svi koji su ih koristili pamte taj osećaj pažljivog hodanja.
Nije to bio uređaj koji samo ubaciš u džep kao telefon. Bio je veći, osetljiviji i tražio je svoje mesto. Često se nosio u rancu, u ruci ili u posebnoj torbici.
Druga velika stvar bile su baterije. Ako kreneš negde, moraš da znaš koliko još traju. Neki su koristili obične baterije, neki punjive, a neki su uvek imali rezervni par negde u fioci ili rancu.
Kada baterije oslabe, muzika se usporava, uređaj se gasi ili odbija da pokrene disk. Danas nam telefon pokaže procenat baterije. Tada si često samo znao da je kraj kada Discman prestane da sarađuje.
Ipak, i pored svega toga, ljudi su ga voleli. Pre svega, zato što je davao osećaj da imaš svoju muziku sa sobom.
Discman u autobusu, školi i na putovanju
Za mnoge, Discman je najviše vezan za putovanja. Autobus, izlet, letovanje, odlazak kod rodbine, školska ekskurzija ili samo vožnja kroz grad — sve je bilo drugačije kada imaš svoje pesme u slušalicama.
Slušalice nisu uvek bile najbolje. Nekad je radila samo jedna strana. Nekad je kabl prekidao ako ga pomeriš. Ipak, kada pustiš omiljenu pesmu i pogledaš kroz prozor, ceo put je imao drugačiji osećaj.
U školi je Discman često bio stvar koju neko izvadi na odmoru. Onda krene pitanje: “Šta imaš na disku?” ili “Daj da čujem tu pesmu.” Ako je neko imao dobar MP3 CD, to se znalo.
Diskovi su se razmenjivali, pozajmljivali i kopirali. Nekad su se vraćali, nekad nisu. Neki su završavali izgrebani, neki izgubljeni, a neki ostajali godinama u fioci kao mali dokaz jednog vremena.
Kada je MP3 CD bio bolji od celog albuma
Jedna od posebnih stvari kod MP3 CD-ova bila je sloboda da napraviš svoj izbor. Nisi morao da slušaš samo jedan album od početka do kraja. Mogao si da ubaciš sve što trenutno voliš.
Na jednom disku moglo je da bude malo rocka, malo rapa, malo popa, malo domaće muzike, nekoliko stranih hitova i par pesama koje niko osim tebe ne razume zašto su tu.
To je bila lična kolekcija. Nije bila savršena, ali je bila tvoja. Nije je napravio algoritam. Nije ti je predložila aplikacija. Napravio si je sam, pesmu po pesmu.
U tome je bila najveća razlika. Danas imamo više muzike nego ikada, ali tada je svaka pesma na disku prošla neki mali izbor.
Od Winampa do Discman-a
Discman i MP3 CD-ovi bili su povezani sa celim računarom tog vremena. Prvo se muzika slušala na Winampu. Zatim se pravila plejlista. Nakon toga se rezala na CD, pa se taj disk nosio u Discman-u.
To je bio ceo lanac. Računar, MP3 folderi, Winamp, Nero, CD-R disk, marker, Discman i slušalice. Svaki deo je imao svoju ulogu.
Upravo zato ova nostalgija nije vezana samo za jedan uređaj. Vezana je za ceo način na koji smo tada slušali, čuvali i delili muziku.
Isti taj osećaj ranih računara postoji i u uspomenama na instalaciju sa disketa, stare foldere, CRT monitore i programe koje smo koristili godinama.
Više o istoriji prenosivih CD plejera možeš pročitati na Wikipedia stranici o portable CD player uređajima.
Zašto se danas sećamo Discman-a i MP3 CD-ova?
Danas je sve lakše. Muzika je u telefonu, slušalice su bežične, plejliste su u aplikacijama, a pesme se ne režu na diskove. Sve je dostupno odmah.
Međutim, baš zato se Discman pamti drugačije. Prvo si morao da pripremiš muziku. Zatim si birao disk koji nosiš sa sobom. Pored toga, trebalo je paziti na baterije, slušalice i sam CD da se ne izgrebe.
Možda je bilo nepraktično, ali je bilo lično. Svaki disk je imao priču. Svaka kutija je imala ogrebotine, a svaki markerom napisan naziv vraćao je neko sećanje.
Zato za mnoge od nas Discman i MP3 CD-ovi nisu bili samo stara tehnologija.
Bili su način da ponesemo svoj mali muzički svet sa sobom.