TV jutra 90-ih često su počinjala jednim pitanjem: koliko još ima do crtanog? Radnim danom trebalo je nekoliko puta ponoviti da je vreme za ustajanje. Vikendom je omiljeni program ponekad bio dovoljan da dete samo izađe iz kreveta. Trebalo je pronaći kanal, zauzeti mesto i, ako ima vremena, doneti doručak pre nego što počne špica.
Nije svaka kuća imala isti raspored. Negde se gledalo sa kauča, pod ćebetom koje je još mirisalo na spavanje. Negde su se stolice privlačile malom televizoru u kuhinji, dok neko kuva kafu ili seče hleb. Crtani je mogao da bude isti, ali su soba, glasovi za stolom i jutarnje navike davali svakoj uspomeni nešto svoje.
TV jutra 90-ih imala su svoj raspored
Omiljeni crtani imao je termin i kanal. Program se tražio u novinama, pamtio iz najave ili učio posle nekoliko vikenda provedenih ispred televizora. Kada jednom zapamtiš redosled, znaš koliko još možeš da se zadržiš u krevetu. Oblačenje je moglo da sačeka, ali odlazak u prodavnicu baš pred početak epizode već je zahtevao ozbiljan dogovor.
Ako uključiš televizor kasno, crtani te ne čeka. Junaci su možda već usred jurnjave, a ti pokušavaš da shvatiš šta si propustio. Običan televizor nije mogao da vrati program koji se upravo emituje. Videorekorder je nudio drugačiju mogućnost: ako imaš slobodnu kasetu i neko se seti da uključi snimanje, epizoda ostaje za kasnije. Zato nije svako gledanje zavisilo isključivo od televizijskog termina.
Nisu svi kanali prikazivali crtaće jedno za drugim tokom celog jutra. Negde je između njih išla dečja emisija, negde je crtani bio samo kratka stavka u programu. Ipak, redovni gledaoci brzo su naučili šta sledi. Jedna špica značila je da jutro tek počinje, a druga da će odrasli uskoro tražiti da se promeni kanal.
Doručak, ćebe i dogovor oko kanala
Doručak sam po sebi nije morao da bude ništa posebno. Hleb sa džemom, pašteta, sendvič, mleko ili ono što se inače jelo u kući postajali su deo uspomene zato što su bili tu dok traje crtani. U kuhinji se zvuk televizora mešao sa zveckanjem šolja i razgovorom. U dnevnoj sobi prvo je trebalo proveriti da li sme da se jede na kauču.
Jedan televizor značio je i usklađivanje želja. Mlađi brat hoće jedan crtani, starija sestra drugi, a oba počinju u slično vreme. Neko je morao da popusti. Prebacivanje na drugi kanal „samo da vidimo šta ima“ lako bi se završilo raspravom kada se vratimo i shvatimo da je važna scena već prošla. Onaj ko drži daljinski nije uvek odlučivao šta će se gledati.
Televizor je imao svoje stalno mesto, u regalu, na posebnom stočiću ili na kuhinjskoj polici. O uređajima i izgledu njihove slike više smo pisali u tekstu o CRT televizorima na kojima smo gledali crtane filmove. Ovde su važni ljudi oko ekrana: neko doručkuje, neko traži da se malo utiša, a neko pokušava da čuje šta je junak upravo rekao.
Špice i kratke pauze između crtaća
Muzika bi često stigla do tebe pre slike. Iz druge sobe čuješ nekoliko poznatih tonova i odmah znaš šta počinje. Špica je predstavljala junake i najavljivala avanturu, ali je imala i sasvim praktičnu ulogu: upozoravala te je da ostaviš ono što radiš i dođeš pred ekran. Zato uvodne špice crtanih filmova i danas mogu da podsete na određeno jutro, sobu ili osobu koja je sedela pored nas.
Ni prostor između dve epizode nije svuda izgledao isto. Pojedini kanali imali su voditelje, igre i druge sadržaje za decu. Drugi su prikazivali kratke najave, oznaku stanice ili reklame. Ponekad bi te najava naredne emisije zadržala pred televizorom iako si već nameravao da ustaneš.
Tamo gde je bilo reklamnih pauza, koristile su se za odlazak po vodu, do kupatila ili u drugu sobu. Problem je bio vratiti se na vreme. Neko vikne: „Počelo je!“, ali dok stigneš, prvi geg je možda već prošao. Posle dovoljno vikenda i te pauze postajale su poznate: ista reklama, ista muzika u najavi, pa ponovo crtani.
Različiti kanali, različita detinjstva
Ne postoji jedan raspored koji opisuje sva jutra devedesetih. Važni su bili mesto, godina, dostupni kanali i navike porodice. Neko je imao kablovsku ili satelitsku televiziju, a neko nekoliko programa koje je primao preko antene. Pojedini čitaoci svoje omiljene crtaće više vezuju za popodne ili predveče nego za jutarnji termin.
I tokom same decenije stvari su se menjale. Novi kanal, drugi televizor ili kupljen videorekorder mogli su da promene dotadašnju rutinu. Dvoje dece iz iste ulice zato danas mogu da pamte drugačiji program, a da oboje budu u pravu. Ono što je jednoj porodici bilo redovno nedeljno gledanje, drugoj možda nije bilo dostupno.
Posebno mesto imali su glasovi iz sinhronizacije. Crtani junak mogao je da bude poznat širom sveta, ali smo ga mi prepoznavali po glasu koji smo slušali na svom kanalu. Kada godinama kasnije pogledamo originalnu verziju, nekad nam zvuči neobično. Lik je isti, a glas nije onaj uz koji smo ga upoznali.
Ni crtani gledan devedesetih nije nužno nastao tada. Mogao je da bude star godinama ili decenijama. Detetu koje ga prvi put vidi to nije mnogo značilo. Bio je to jednostavno crtani koji ide posle doručka. Godina proizvodnje bila je manje važna od termina sledeće epizode.
Ako želiš da proveriš sećanje na neki britanski televizijski termin, BBC Programme Index čuva stare programske najave, uključujući rasporede iz devedesetih. Takva arhiva može da pomogne da se pronađu kanal i najavljeni termin. Ko je sedeo uz televizor i šta se tog jutra dešavalo u kući ostaje deo ličnog sećanja.
Kada se crtani završi, počinje ostatak dana
Prelazak na neku drugu emisiju bio je prirodan znak da se ustane. Trebalo je obući se, pomoći u kući, otići kod rodbine ili proveriti da li je društvo već napolju. Neka deca nastavila bi avanturu iz crtanog kroz igru, birajući junake i smišljajući događaje koji sa epizodom imaju sve manje veze. Druga su zaboravljala ekran čim neko pokuca na vrata sa loptom u rukama.
Za one koji su izlazili napolje, nastavak dana mogao je da počne dogovorom gde će biti gol, ko prvi žmuri ili čija su pravila ovog puta na snazi. Te male rasprave pripadaju istom svetu kao igre detinjstva pre mobilnih telefona i interneta. Televizija je mogla da otvori vikend, a da ne zauzme čitav dan.
Lako je danas ta jutra opisati lepše i mirnije nego što su stvarno bila. Bilo je propuštenih epizoda, obaveza, svađa oko kanala i emisija koje nikome nisu bile zanimljive. Ipak, nije potrebno da celo jutro bude savršeno da bismo zapamtili jedan dobar trenutak: doručak kod bake, smeh sa bratom ili špicu koja počinje baš kada ulazimo u sobu.
TV jutra 90-ih imala su svoj ritam, ali je lepo što danas mnoge stare crtaće možemo da potražimo i pogledamo kada nam odgovara. Ono što snimak ne može da vrati jeste sve oko prvog gledanja. Zato vredi sačuvati i te detalje: kanal, doručak, ljude uz ekran i ono što smo radili kada se televizor ugasi.
Koji crtani je označavao početak tvog vikenda? Da li si ga gledao u dnevnoj sobi, za kuhinjskim stolom ili kod bake i deke? Napiši u komentarima i kanal ili termin, ako ih pamtiš.