Postojalo je vreme kada smo snimali muziku sa radija i strpljivo čekali omiljenu pesmu. Nije bilo YouTube-a, muzičkih aplikacija ni telefona na kojem ukucaš naziv i odmah dobiješ ono što tražiš.
Ako si želeo da sačuvaš neku pesmu, morao si prvo da je čuješ na radiju. Zatim je trebalo da budeš dovoljno brz, da kaseta već bude spremna i da voditelj ne počne da priča preko uvoda.
Sedeli smo pored radio-kasetofona i slušali program, dok je prst bio blizu dugmeta za snimanje. Kada prepoznaš prve tonove omiljene pesme, brzo pritisneš REC i PLAY i nadaš se da nisi zakasnio.
Danas sve to deluje komplikovano. Tada je bilo sasvim normalno.
Zašto smo snimali muziku sa radija
Danas možemo da biramo između miliona pesama. Možemo da ih zaustavimo, vratimo na početak, preskočimo ili sačuvamo u plejlistu. Tokom 80-ih i 90-ih radio je za mnoge bio jedno od glavnih mesta na kojima se otkrivala nova muzika.
Nekada znaš naziv pesme i izvođača, a nekada samo prepoznaš melodiju ili nekoliko reči iz refrena. Čekaš da je ponovo puste i nadaš se da će voditelj na kraju reći ko je pevao.
Ako ti se pesma baš dopadne, sledeći cilj bio je da je snimiš. Kaseta je već bila u kasetofonu, pronađeno je slobodno mesto, a ti nastavljaš da slušaš program i čekaš.
Nije postojalo obaveštenje da pesma uskoro počinje. Mogla je da se pojavi za pet minuta, za sat vremena ili tek nekog drugog dana. Upravo zbog toga su prvi poznati tonovi umeli da izazovu malu paniku.
Prst na REC dugmetu i čekanje prvih tonova
Na mnogim starim kasetofonima nije bilo dovoljno pritisnuti samo jedno dugme. Za snimanje su se REC i PLAY pritiskali zajedno. Dugmad su bila velika, mehanička i pružala su otpor, pa se tačno osećalo kada je kasetofon počeo da radi.
Najbolje je bilo kada prepoznaš pesmu već po prvim tonovima i odmah pokreneš snimanje. Ako zakasniš nekoliko sekundi, snimak ostaje bez početka. Ipak, to nije značilo da ćeš ga obrisati. Ako si dugo čekao tu pesmu, sačuvao bi je i bez prvih taktova.
Još veći problem nastajao je kada nisi znao koliko je slobodne trake ostalo. Pesma krene, snimanje radi, a onda se kaseta zaustavi pre kraja. Cela potraga morala je da počne ponovo.
Ovakvi trenuci bili su samo deo života sa kasetama. Ako želiš da se setiš i Walkman-a, učitavanja igrica, kaseta u automobilu i premotavanja olovkom, o tome sam više pisao u tekstu Sećate li se kaseta? Vreme kada je sve bilo na traci.
Kada bi voditelj pričao preko pesme
Voditelj na radiju mogao je da nam pokvari skoro savršen snimak u samo nekoliko sekundi.
Pesma počne, mi na vreme uključimo snimanje i pomislimo da je sve prošlo kako treba. Onda se preko uvoda začuje glas voditelja koji završava najavu, govori naziv emisije ili dodaje još neku rečenicu.
Ponekad bi ćutao tokom cele pesme, ali bi počeo da priča pre poslednjeg tona. Tako na kaseti ostane skoro cela pesma, zajedno sa najavom sledeće numere, reklamom ili džinglom radio-stanice.
Takav snimak nije bio savršen, ali je najčešće ostajao na kaseti. Nismo znali kada ćemo ponovo čuti istu pesmu, pa je i verzija sa glasom voditelja bila bolja nego da je nemamo.
Danas upravo takve nesavršenosti imaju posebnu draž. Kada se na staroj kaseti čuje deo nekadašnje reklame ili glas radijskog voditelja, ne vraća se samo pesma. Vraća se i deo vremena u kojem je snimljena.
Kasete od 60 i 90 minuta i računanje slobodnog prostora
Najčešće smo koristili kasete od 60 i 90 minuta. Kaseta C60 imala je približno 30 minuta po strani, dok je C90 nudila oko 45 minuta na strani A i još toliko na strani B.
Tih 30 ili 45 minuta trebalo je pametno iskoristiti. Ako ostane premalo prostora, sledeća pesma neće stati do kraja. Ako ostavimo previše prazne trake, gubimo mesto na koje je mogla da se snimi još jedna kraća numera.
Strana A i strana B
Svaka kaseta imala je dve strane. Kada se završi strana A, izvadiš kasetu, okreneš je i nastaviš sa stranom B. Vremenom smo znali redosled pesama toliko dobro da nam spisak skoro nije ni bio potreban.
Znalo se koja pesma otvara kasetu, koja dolazi pred kraj prve strane i šta počinje čim je okrenemo. Ako je kompilacija često slušana, redosled numera ostajao je u glavi godinama.
Hoće li cela pesma stati?
Kasetofoni uglavnom nisu pokazivali koliko je minuta preostalo. Neki su imali mali mehanički brojač koji je pomagao da približno pronađemo određeno mesto, ali nije prikazivao tačno preostalo vreme.
Zato se često procenjivalo. Pogledaš kroz prozor kasete koliko je trake ostalo na jednoj strani i pokušavaš da odlučiš da li da snimiš još jednu pesmu. Nekada procena bude dobra, a nekada se traka završi baš pre poslednjeg refrena.
Premotavanje i traženje pravog mesta na traci
Na kaseti nisi mogao odmah da odeš na željenu pesmu. Pritisneš premotavanje, sačekaš nekoliko sekundi, zaustaviš, pustiš malo i proveriš gde se nalaziš. Ako si otišao predaleko, premotavaš nazad.
Taj postupak se nekada ponavljao više puta dok ne pronađemo početak pesme ili slobodan deo kasete. Malo napred, malo nazad, kratko preslušavanje, pa ponovo premotavanje.
Ako smo koristili prenosivi kasetofon, baterije su morale da se čuvaju. Tada je obična olovka postajala koristan alat. Ubaciš je u otvor kasete i ručno okrećeš kotur dok ne dođeš približno do željenog mesta.
Olovka je pomagala i kada se traka olabavi. Ono što danas izgleda kao neobičan trik tada je bilo znanje koje se prenosilo među drugovima, braćom, sestrama i rođacima.
Ručno pisani spiskovi pesama
Kaseta nije bila završena kada se poslednja pesma snimi. Trebalo je popuniti i omot.
Na malom papiru zapisivali smo šta se nalazi na strani A, a šta na strani B. Ako znamo naziv pesme i izvođača, napišemo ih uredno. Ako ih ne znamo, zapišemo deo refrena, neku reč koje se sećamo ili jednostavno oznaku koja će nama biti jasna.
Neki spiskovi bili su pažljivo napisani, sa rednim brojevima i odvojenim kolonama. Drugi su bili puni precrtanih naziva, strelica i naknadno dodatih pesama. Ako se nešto presnimi, stari naziv se precrta, a pored njega se dopiše novi.
Na nalepnicama su često stajali jednostavni nazivi: „Strano“, „Domaće“, „Za put“, „Ljubavne“, „Hitovi“, „Novo“ ili samo „Mix“. Nekome drugom takav naziv možda nije mnogo značio, ali vlasnik je uglavnom znao šta se nalazi unutra.
Kako smo snimali muziku sa radija i pravili kompilacije
Današnja plejlista može da se napravi za nekoliko minuta. Kompilacija na kaseti nastajala je mnogo sporije.
Kada smo snimali muziku sa radija, dodavali smo pesmu po pesmu, nekada tokom jednog dana, a nekada nedeljama. Jedna numera bila je snimljena sa radija, druga presnimljena od druga, a za treću smo čekali da se ponovo pojavi u određenoj emisiji.
Kasete su se pravile za različite prilike. Jedna za putovanje, druga za slušanje kod kuće, treća sa sporim pesmama, četvrta sa najnovijim hitovima. Nije uvek bilo važno da sve numere pripadaju istom žanru. Važno je bilo da nam se dopadaju.
Redosled je takođe imao smisla. Prva pesma trebalo je dobro da otvori kasetu, dok se za kraj strane birala numera za koju verujemo da može da stane na preostalu traku.
Takva kompilacija nije bila samo zbir pesama. U nju je bilo uloženo vreme, čekanje i izbor. Zbog toga smo je često slušali mnogo pažljivije nego što danas slušamo plejlistu sa stotinama numera.
Kada je kasetofon sa dva deka značio da si car
Ko je imao kasetofon sa dva deka, bio je car.
Takav uređaj je mnogo olakšao presnimavanje muzike. U jedan dek staviš kasetu koju si pozajmio, a u drugi praznu kasetu na koju želiš da napraviš kopiju. Na jednom pokreneš reprodukciju, na drugom snimanje i čekaš.
Presnimavanje je najčešće trajalo koliko i sama muzika. Ako strana traje 45 minuta, moraš da sačekaš tih 45 minuta. Kada se završi, okreneš obe kasete i nastaviš sa stranom B.
Pojedini uređaji imali su brzo presnimavanje, često označeno kao High Speed Dubbing. To je skraćivalo čekanje, ali je kvalitet zavisio od kasetofona i samih kaseta.
Kopija obično nije zvučala potpuno isto kao izvor. Mogla je da bude malo tiša i da ima više šuštanja. Ako presnimavaš kasetu koja je već bila kopija neke druge, svako novo presnimavanje moglo je dodatno da oslabi zvuk.
Ipak, to nam nije smetalo. Važnije je bilo da konačno imamo pesme koje smo želeli.
Razmena kaseta bila je razmena muzike
Kasete su se pozajmljivale među prijateljima, u školi, ispred zgrade, na rođendanima i tokom porodičnih poseta. Neko nabavi novi album ili napravi dobru kompilaciju i ubrzo svi žele da je preslušaju.
Pozajmiš kasetu, odneseš je kući, preslušaš i napraviš svoju kopiju. Zatim je vratiš i možda zauzvrat ponudiš neku iz svoje kolekcije.
Tako smo otkrivali novu muziku. Nije nam je preporučivao algoritam, već drug koji kaže: „Poslušaj ovo.“ Nekada ti se dopadne cela kaseta, a nekada samo jedna pesma koju zatim želiš da prebaciš na svoju kompilaciju.
Posebnu vrednost imale su kasete napravljene za određenu osobu. Izbor pesama mogao je da kaže nešto što nije bilo lako izgovoriti. Neko je pažljivo birao redosled, pisao spisak i razmišljao šta će druga osoba čuti kada pritisne PLAY.
Od audio-kasete do rezanog CD-a
Kasnije su stigli računari, MP3 fajlovi i prazni diskovi. Više nije bilo potrebno čekati da se cela kaseta presnimi u stvarnom vremenu, a pesme su mogle lakše da se biraju i raspoređuju.
Ipak, navika pravljenja ličnih muzičkih kolekcija nije nestala. Samo se preselila na drugi format. Kasete sa rukom pisanim spiskovima zamenili su folderi sa MP3 fajlovima, Winamp plejliste i diskovi ispisani flomasterom.
To je bilo sledeće veliko poglavlje našeg odnosa prema muzici, opisano u tekstu o rezanju CD-ova tokom 2000-ih.
I kasetofon i CD plejer često su stajali u istoj prostoriji u kojoj se okupljala porodica. Ako želiš da se vratiš u taj ambijent, pročitaj i priču o tome kako je izgledala dnevna soba tokom 90-ih.
Zašto i dalje pamtimo te nesavršene snimke?
Pesme snimljene sa radija često nisu bile potpune. Nekima je nedostajao početak, preko drugih se čuo voditelj, a treće su se završavale nekoliko sekundi prerano.
Ipak, bile su naše.
Čekali smo ih, snimali, premotavali i pažljivo raspoređivali na dve strane kasete. Pisali smo nazive rukom, pozajmljivali ih prijateljima i slušali toliko puta da smo unapred znali koja pesma dolazi sledeća.
Danas imamo mnogo više muzike nego tada i možemo da je pustimo kada god poželimo. To je lakše, brže i praktičnije. Ipak, teško je ponoviti osećaj kada na radiju iznenada počne pesma koju čekaš danima, a ti uspeš da pritisneš REC u pravom trenutku.
Ako još čuvaš neku kasetu snimljenu sa radija, pogledaj šta piše na njenom starom omotu. Možda će te nekoliko precrtanih naziva i jedan nesavršen snimak vratiti u vreme kada smo muziku morali da sačekamo.
Zato smo snimali muziku sa radija čak i kada smo znali da snimak možda neće biti savršen.
A koju si pesmu ti najduže čekao da snimiš sa radija? Da li si imao kasetofon sa dva deka ili si odlazio kod druga koji ga je imao?