Daljinski je ponovo nestao. Naravno, niko ga nije pomerio, niko ga nije poslednji koristio i svi su bili sigurni da je još malopre stajao na stolu. Televizor je radio, počinjala je emisija koju je neko želeo da gleda, a obična promena kanala pretvarala se u malu porodičnu istragu. Kada potraga ne uspe, menjanje kanala nogom ili pomoć najmlađeg ukućanina postajali su rezervno rešenje.
Podizali su se jastuci, protresala ćebad i proveravao prostor ispod kauča. Ako daljinskog ni tada nije bilo, ostajala su dva pouzdana rešenja: prići televizoru ili pronaći nekoga ko sedi bliže.
Daljinski je uvek bio tamo gde ga niko nije tražio
Najčešće se nalazio između jastuka, ispod novina ili na mestu koje je već nekoliko puta provereno. Ponekad je neko sve vreme sedeo na njemu. Potraga bi obično počinjala pitanjem: „Ko ga je poslednji držao?“ Odgovor, po pravilu, nije postojao.
Bio je to mali predmet sa neobičnom sposobnošću da pokrene celu kuću. Jedan ukućanin podiže jastuke, drugi gleda ispod stola, a treći mirno sedi i ponavlja da ga sigurno nije dirao. Takve sitnice bile su deo atmosfere koju danas vezujemo za dnevnu sobu devedesetih.
Menjanje kanala nogom: rezervni daljinski devedesetih
Menjanje kanala nogom bilo je moguće kada je televizor stajao dovoljno blizu kauča. Nije bilo potrebe za ustajanjem: trebalo je samo malo se pomeriti, ispružiti nogu i velikim prstom pažljivo pogoditi dugme za sledeći kanal. Promena programa još je nekako funkcionisala, dok je podešavanje zvuka zahtevalo mnogo više preciznosti.
Pogrešan pritisak mogao je da pojača televizor umesto da promeni kanal, pa je pokušaj morao da se ponovi. Nije izgledalo naročito elegantno, ali je obavljalo posao. Stari CRT televizori na kojima smo gledali crtane filmove imali su dugmad na prednjoj strani, a kada su stajali na niskoj polici, stopalo je lako preuzimalo ulogu izgubljenog daljinskog.
Najmlađi ukućanin kao „živi daljinski“
Ako televizor nije bio nadohvat noge, postojalo je još jedno provereno rešenje. Najmlađi član porodice često je dobijao kratko i jasno zaduženje: „Hajde, promeni kanal.“ Kada se već našao pored televizora, obično bi usledilo i: „Smanji malo“, pa zatim: „Ne toliko, vrati jedan.“
Bila je to neka vrsta kućne glasovne komande mnogo pre pametnih uređaja. Odrasli izgovore zahtev, dete pritisne dugme, a televizor posluša. Jedina razlika bila je u tome što se ovaj „sistem“ povremeno bunio, pitao zašto baš on mora da ustane ili namerno prebacio jedan kanal više.
Manje kanala, više porodičnog pregovaranja
U mnogim kućama postojao je jedan glavni televizor, pa izbor programa nije bio samo lična odluka. Deca su čekala crtani film, odrasli vesti, seriju ili utakmicu, a daljinski je završavao kod onoga ko je u tom trenutku imao najjači argument.
Nije bilo beskrajnog kataloga sadržaja koji može da se pokrene kad god poželimo. Program se čekao, a ako propustite početak, nije postojalo dugme za vraćanje. Zato su TV jutra devedesetih imala poseban ritam: znalo se kada počinju crtani filmovi, ko prvi zauzima najbolje mesto i koliko dugo daljinski može da ostane u dečjim rukama.
Možda je izbora bilo manje, ali se o tom izboru više pregovaralo. Nekada mirno, a nekada uz dobro poznato obećanje: „Samo da se ovo završi, pa ćemo prebaciti.“ To „samo da se završi“ umelo je da potraje mnogo duže nego što je iko očekivao.
Baterije koje su radile samo pod posebnim uglom
Pronađen daljinski nije uvek značio da je problem rešen. Pritisnete dugme — ništa. Pritisnete jače — opet ništa. Zatim ga usmerite pravo prema televizoru, približite se i pokušate iz ugla za koji niko ne zna zašto bi trebalo da radi.
Kada ni to ne pomogne, sledilo je otvaranje poklopca, okretanje baterija i poznato kućno pitanje: „Imamo li negde nove?“ Dok se odgovor ne pronađe, daljinski bi ponekad proradio posle blagog kuckanja o dlan ili još jednog upornog pritiska.
Baterije su nekako uvek imale dovoljno snage za još jednu promenu kanala, ali samo kada one odluče. Naravno, nove su se najčešće kupovale tek kada više nijedan trik nije pomagao.
Daljinski upravljači su, naravno, stariji od naših uspomena iz devedesetih. Prema istorijatu kompanije Zenith, njihov Flash-Matic, predstavljen 1955. godine, bio je prvi bežični daljinski za televizor. Do devedesetih je daljinski već bio toliko običan deo dnevne sobe da smo njegovu važnost primećivali tek kada nestane.
Televizori su postali pametni, ali daljinski se i dalje gubi
Danas televizori imaju aplikacije, glasovno upravljanje i više sadržaja nego što možemo da pogledamo. Čak i mobilni telefon može da posluži kao daljinski. Promenili su se ekrani, broj kanala i način gledanja, ali je jedna stvar ostala ista: daljinski i dalje završava između jastuka.
Razlika je samo u tome što smo nekada bez njega morali da napravimo nekoliko koraka do televizora. Danas najpre pretražimo ceo kauč, proverimo sto, pitamo sve ukućane, pa tek onda uzmemo telefon. Tehnologija je napredovala, ali jastuci još uvek pobeđuju.
A kako se kod vas menjao kanal kada nestane daljinski — nogom, preko najmlađeg ukućanina ili ste ipak ustajali?