Неке породичне приче остану недовршене. Таква је и прича о човеку који се звао Будимир Босиљчић. Сачувају се име, фотографије и неколико докумената, али изостане одговор на најважније питање: шта се на крају догодило?
Будимир Босиљчић, мој прадеда, био је војно-технички чиновник и пилот-ловац, чија судбина после Другог светског рата у нашој породици никада није поуздано разјашњена.
У претходном тексту испричао сам причу о мојој баки Слободанки, Будимировој ћерки. Та прича настала је на основу сведочења моје мајке Славице. Овај наставак враћа нас корак уназад, човеку чије је фотографије, писма и војна документа Слободанка сачувала упркос свему што је њена породица преживела.
Циљ овог текста није да пресуђује једном тешком времену нити да једну политичку верзију прошлости замени другом. Желим да покажем оно што се данас налази у породичној архиви, да јасно одвојим документоване податке од породичног предања и да оставим отвореним питања на која још немамо одговор.
Трагови које је Слободанка сачувала
Моја мајка Славица причала ми је да је њена мајка Слободанка годинама чувала документа и фотографије свога оца. За њу то нису били предмети из неке далеке историје. Били су готово све што је имала од човека кога као дете није стигла да упозна.
Захваљујући њој, у нашој породици су сачувани Будимирова визит-карта, војна легитимација, фотографије из времена школовања и службе, венчана фотографија и писмо које је упутио свом оцу. Сваки од тих предмета потврђује део његовог живота. Ипак, ниједан не открива његов крај.
Слободанка нам није оставила готову биографију. Оставила нам је делове из којих данас покушавамо да разумемо ко је њен отац био пре рата, какав је живот градио и зашто је његова судбина остала породична тајна.
Породични корени у Бањанима
Будимир је потицао из Бањана код Уба. У породичној архиви налази се стара фотографија његових родитеља. Не знамо када је тачно настала, али она причу враћа у време пре војне школе, пилотске униформе и догађаја који су касније обележили живот целе породице.
На страницама Будимирове војне легитимације уписана је 1905. као година рођења. Тај кратак податак данас нам омогућава да његов живот сместимо у време великих промена: одрастао је у првим деценијама двадесетог века, а професионални пут започео је у ваздухопловству које се тада брзо развијало.
Будимир Босиљчић: од војне службе до пилота-ловца
Међу сачуваним фотографијама налази се и групни војни снимак на којем је Будимир у горњем реду, у тамној униформи. Његово место на фотографији сачувано је у породичном сећању и показано на посебном означеном исечку. Пошто на оригиналној фотографији нема писане ознаке са именима, тај податак преносим као породичну идентификацију.
Најјаснији сачувани траг о његовом занимању налази се на визит-карти. На њој је одштампано: „Будимир И. Босиљчић, војно-технички чиновник, пилот-ловац“. Неколико кратких редова потврђује оно што се у породици деценијама памтило.
Сачувана је и његова војна легитимација са портретом, личним описом, печатима и службеним уписима. На њеним страницама виде се име и презиме, година рођења и промене у распореду током 1940. године. Поједини руком исписани делови данас нису лако читљиви, па из њих не извлачим закључке које документ сам не може поуздано да потврди.
Према породичним подацима и раније прочитаним уписима из војне књижице, Будимир је завршио пилотску школу у Новом Саду и службовао на панчевачком аеродрому. У архиви је сачувана и фотографија војног аеродрома у Панчеву из 1939. године. На њој се виде летелице и људи окупљени на простору аеродрома, али Будимир на том снимку није посебно означен.
Прича о лету испод моста
У породици је сачувана прича да је Будимир био вешт пилот и да је једном приликом авионом пролетео испод Моста краља Александра преко Саве у Београду. Моја бака Слободанка је касније, тражећи посао, упознала човека који јој је рекао да је тај лет видео.
За сада немамо независан документ који би потврдио када се то догодило, којом летелицом је управљао или ко је још присуствовао. Зато ову епизоду преносим онако како је до нас стигла — као породично предање, а не као утврђен историјски податак.
Надежда и живот пре рата
Војна документа приказују Будимирову службу, али једно сачувано писмо открива његову много личнију страну. Написао га је оцу у Панчеву 18. јануара 1938. године, обавештавајући га о веридби са Надеждом Арсеновић.
У писму говори о девојци са којом жели да заснује породицу, о њеној породици, школовању и плановима за веридбу и венчање. Будимир оцу отворено пише да не тражи материјалну помоћ, већ да жели да му отац дође на свадбу. Тај папир га приказује изван униформе: као сина, вереника и човека који је планирао будућност.
Препис целог Будимировог писма
Следи верни препис целог сачуваног писма. Будимирове речи, граматика и начин изражавања нису мењани, док су интерпункција и преломи пасуса минимално прилагођени ради лакшег читања. Прецртана и несигурно прочитана места јасно су означена у угластим заградама.
Панчево, 18. I 1938. г.
Драги татко!
Ево да ти напишем пар речи, само да те известим да сам жив и здрав, а поред тога достављам новости, које ће те вероватно изненадити, за које до данас ниси знао.
Дакле, моме момачком животу је крај.
Испросио сам девојку из Панчева по имену Надежда, ћерку капетана брода речне пловидбе. Њен је отац родом из села Јаловика код Шапца, а мајка јој је родом из Земуна.
Надежда сада има 17 година старости, свршила је 4 разреда гимназије са малом матуром. Мираз уз девојку не добивам, само ће имати лепу и модерну собицу са намештајем, друго [прецртано].
Девојку сам испросио на други дан Божића. Одобрење женидбе тражио сам. Веридба ће бити када будем добио одобрење женидбе, а то ће бити од прилике у другој половини месеца фебруара.
Ако будем могао стићи да се венчам до ускршњег поста, ондак ћу то учинити, иначе ћу се вероватно венчати на 2-ги дан Ускрса.
Од тебе не тражим никакве помоћи, већ ако будеш хтео да ми дођеш на свадбу.
Све је ово тако морало бити, нема где побећи од судбине, већ нам је суђено да [вероватно: намичемо] и у 100 дана 99 гроша.
Све девојке са миразом презирем, јер сам због њих до сада лутао и био светска скитница, који ми је живот досадио и немам више овако бећарски живети.
Друго новога код мене нема, а сада прими поздрав од Вашег
[потпис: Будимир]
Захваљујући сачуваном оригиналу, готово цело писмо може поуздано да се прочита. Нејасна је остала само једна реч, док је реч после „друго“ прецртана у самом писму. Будимир оцу саопштава да је испросио Надежду, описује њену породицу и школовање, наводи да је затражио службено одобрење за женидбу и позива оца на свадбу. Посебно је упечатљива његова реченица да од оца не тражи никакву помоћ, већ само да му дође на венчање.
Будимир и Надежда венчали су се 1939. године у Панчеву. Са њиховог венчања сачуване су фотографије младенаца и породице. На њима нема наговештаја трагедије која ће их убрзо задесити. Видимо двоје младих људи на почетку заједничког живота.
Њихова ћерка Слободанка рођена је 8. фебруара 1941. године у Панчеву. Непуних месец дана касније, 4. марта, Надежда је преминула од туберкулозе плућа. Датуми су сачувани у породичним и црквеним документима.
Будимир је остао са новорођеном ћерком у тренутку када се рат већ приближавао. Према причи коју је Слободанка касније пренела својој деци, после почетка бомбардовања у априлу 1941. однео ју је у Бањане и поверио својој мајци Христини. За Слободанку је тиме започело детињство без родитеља, а за нашу породицу период у којем сигурних одговора има све мање.
Ратне године и граница онога што знамо
О улози коју је Будимир Босиљчић имао током рата постоје породичне приче, каснија сведочења и наводи у историјској литератури. Међутим, нису сви ти подаци поткрепљени документима које наша породица поседује. Због тога у овом тексту не желим да понављам оптужбе, политичке ознаке или закључке које не могу да проверим из више извора.
Документа пред нама поуздано показују Будимиров идентитет, годину рођења, професију пилота-ловца, део војне службе и породични живот пре рата. Породично сведочење говори о његовом одласку у рат и раздвајању од ћерке. Оно што још не знамо јесте где је провео последње ратне године, шта му се догодило после 1945. и где почива.
У породици постоји уверење да је био жив до краја рата. Постоје и различите приче о његовој каснијој судбини, али ниједна за сада није потврђена документом који би нам омогућио да је представимо као чињеницу.
Моја мајка Славица верује да живот њеног деде не може бити сведен на касније политичке ознаке и да његова судбина заслужује даље истраживање. То је њено породично уверење, које овде преносим као део личне приче, а не као историјску или судску пресуду.
Породична потрага која још траје
Када нечија судбина остане неразјашњена, породица не тражи увек велико историјско објашњење. Понекад тражи само један датум, један запис или место на којем може да запали свећу.
Можда негде постоји документ који нисмо видели, списак, запис у архиви, фотографија у туђем породичном албуму или сећање које је неко чуо од својих родитеља. Оно што једна породица тражи деценијама понекад остане сачувано сасвим случајно код друге.
Ако поседујете фотографију, документ или проверљив податак о Будимиру И. Босиљчићу, можете нам се јавити путем странице за контакт. Не тражимо политичку расправу нити унапред донету пресуду. Тражимо траг који би могао да помогне да се једна породична прича коначно доврши.
Овај текст могу да напишем захваљујући мојој мајци Славици, која ми је пренела породична сећања, и мојој баки Слободанки, која је сачувала оно што је могло заувек да нестане. Док су фотографије, писма и документа у нашој кући, Будимирово име није изгубљено. А док постоји могућност да се пронађе још један траг, ни наша потрага није завршена.
Остале текстове засноване на личним сведочењима, породичним фотографијама и сачуваним документима можете пронаћи у категорији Породичне и животне приче.
Напомена: Овај текст је породично-историјска прича заснована на сачуваним документима и фотографијама из породичне архиве, као и на усменом сведочењу. Наводи који нису независно потврђени јасно су означени као породично предање или породични податак. Текст не представља покушај утврђивања историјске, политичке или правне одговорности било ког лица.
Последњи сачувани траг
Последњи документ у породичној архиви који помиње Будимирове предмете настао је 5. септембра 1952. године. Реч је о записнику Министарства унутрашњих послова ФНРЈ о претресу и одузимању, састављеном приликом претреса куће Христине Босиљчић у Бањанима, по наређењу УДБ-е.
Шта пише у записнику
У наставку је пренет садржај важан за Будимирову причу. Имена службеног лица и сведока, као и њихови потписи, нису наведени јер нису неопходни за разумевање документа.
У записнику се наводи: „Босиљчић Христина поседује једну пилотску капу сина јој Будимира, четничког војводе из Бањана.“
Одузето је:
- „Пилотска капа летачка“
- „Заштитник за уста приликом летења“
Према записнику, претрес је трајао од 11.50 до 12.55 часова — укупно један сат и пет минута. Документ бележи шта је тада пронађено и одузето, али не доказује где се Будимир 1952. године налазио, да ли је тада био жив нити шта му се на крају догодило.
Остаје, међутим, важно питање: зашто је 1952. године, више од седам година после завршетка рата, кућа Христине Босиљчић и даље претресана по наређењу УДБ-е? За сада немамо други документ који би поуздано објаснио непосредан повод и шири контекст тог претреса.
То је последњи сачувани материјални траг који данас имамо. После њега поново остају само питања.