Моја бака Слободанка била је дете рата и ћерка пилота, а њену животну причу у наставку преноси моја мајка Славица.
Овај текст настао је по жељи моје мајке Славице. Желела је да остане записана прича о њеној мајци Слободанки Тасић, рођеној Босиљчић — мојој баки — жени која је преживела тешко детињство, породичне губитке и године ћутања, али је својој деци пружила љубав, поштење и достојанство.
На овом сајту сам раније писао о животу у Југославији 90-их из угла детета и о томе како су се успомене некада чувале у предметима и породичним фотографијама, често баш у дневној соби пуној старих ствари. Овај текст је другачији и много личнији. То није само поглед у прошлост, већ део историје моје породице.
Моја мајка ми је поверила своја сећања и дала сагласност да их објавим на овом сајту. Њену причу преносим у првом лицу, онако како ју је испричала, уз само неопходно уредничко сређивање. Неки догађаји потичу из породичног предања и представљају њена лична сећања и сазнања, док су датуми рођења и смрти поткрепљени сачуваним породичним документима.
У наставку препуштам реч мојој мајци Славици.
Како је откривена породична тајна
Ја сам Славица, рођена 1965. године у Београду. Желим да испричам причу о мојој мајци, жени којој дугујем неизмерну захвалност за све што ми је пружила у животу. Њен живот био је изузетно тежак, испуњен болом, губицима и тајнама које је годинама носила у себи. Када сам имала око шест година, мајка Слободанка и ја отишле смо у набавку на Каленић пијацу у Београду, која је у то време била најснабдевенија пијаца у граду. Док смо пролазиле између тезги, поред нас је прошла висока, старија госпођа у плавој хаљини, лепо уређене фризуре. Мајка је застала на тренутак, погледала је и тихо ми рекла: „То ми је баба.“
Као дете, нисам могла да разумем шта то значи. Ако је то њена баба, како је могуће да ја не знам за њу? Зато сам је сасвим природно питала: „Па зашто јој се не јавиш?“ Мајка је само кратко одговорила: „Ма пусти... Објаснићу ти једног дана.“
Фотографије и документа из старог ормара
Тај одговор ми тада није био јасан, али сам га запамтила. Истину сам сазнала тек када сам имала четрнаест година. Из радозналости сам претраживала фиоке у ормару и у једној пронашла пажљиво умотане старе фотографије и пожутела документа. Време је оставило траг на њима, а мени је већ тада било јасно да у рукама држим нешто веома старо и важно.
Међу фотографијама ми је посебно привукла пажњу једна: млада у дугој белој венчаници са велом и младожења који је стајао поред ње. Одмах сам позвала мајку и питала: „Ко је ово?“ Погледала је фотографију и тихо рекла: „То су моја мама и тата.“
Била сам запрепашћена. До тог тренутка веровала сам да моја мајка нема никога, јер је целог живота говорила да је сироче. Сазнала сам да су се њена мајка Нада и отац Будимир венчали 1939. године у Панчеву и да су потом добили моју мајку. То је био тек почетак породичне приче коју до тада нисам познавала.
Слободанкино рођење
Моја мајка Слободанка рођена је 8. фебруара 1941. године у Панчеву, непуна два месеца пре почетка Другог светског рата на овим просторима. Њен долазак на свет требало је да буде почетак једног срећног породичног живота, али су историјске околности убрзо промениле судбину целе породице.
Када сам са четрнаест година сазнала ко су били њени родитељи и када сам први пут видела њихову фотографију са венчања, почела сам да схватам да је мајка целог живота носила терет о којем никада није говорила. Полако је преда мном почињала да се открива прича о њеном детињству, рату и породици која је, готово преко ноћи, била разорена.
Тада још нисам знала колико ће ме та прича одвести дубоко у прошлост и колико ћу тек касније разумети зашто је моја мајка често говорила да је сироче.
Рат је однео све
Мамин отац, Будимир Босиљчић, био је војни пилот Краљевског ваздухопловства. Из његове војне књижице сазнала сам да је завршио пилотску школу у Новом Саду и да је службовао на панчевачком аеродрому као пилот ловац. Поседујем документа која то потврђују.
У породици се причало да је био изузетан пилот и акробата. Остало је сећање да је авионом пролетео испод Моста краља Александра преко Саве у Београду, што је у то време био подвиг о коме се дуго говорило.
Моја мајка Слободанка рођена је 8. фебруара 1941. године. Непуних месец дана касније остала је без мајке. Моја бака Нада, односно Надежда, преминула је од туберкулозе плућа. И данас чувам њену умрлицу као сведочанство тог трагичног догађаја.
Када је у априлу 1941. године почео рат и немачко бомбардовање, Будимир је своју двомесечну ћерку однео у своје родно село Бањани код Уба и поверио је на чување својој мајци Христини Босиљчић.
Будимирова ратна судбина
Из његове војне књижице сазнала сам и да је 1940. године био распоређен у Шесто ваздухопловно слагалиште. Шта се са њим дешавало током рата реконструисала сам читајући бројне историјске књиге и документа. У литератури се наводи да је био командант на подручју Уба и да су га многи познавали као четничког војводу. У истим изворима пронашла сам и податак да су 1941. године партизани убили његовог рођеног брата Момира Босиљчића. Према једном од тих извора, након тога је Будимир од Немаца добио авион и извео напад на партизански одред. То је податак који сам пронашла у историјској литератури током истраживања судбине свога деде. Поуздано знам само да је био жив до 1945. године. Шта се после тога догодило, до данас нисам успела да откријем.
Одрастање без родитеља
За то време моја мајка је одрастала код своје баке Христине. Христина је у рату изгубила двојицу синова, а једина преживела ћерка била је Вукосава, удата Стојадиновић. На својим плећима носила је бригу о четворо мале унучади.
Једна мамина прича ме и данас дубоко потреса. После рата, тражећи Будимира, припадници нових власти дошли су у Бањане и, како ми је мајка причала, постројили Христину, Вукосаву и четворо деце, претећи да ће их стрељати ако не кажу где се он налази.
У књизи историчара Бојана Димитријевића прочитала сам да су партизани једном приликом у Бањанима приметили Будимира како разговара са сестром Вукосавом. Недуго затим Вукосава је ухапшена и провела је три године у затвору Озне.
Док је Вукосава била у затвору, Христина је сама бринула о деци. Имала је само једну краву, али су јој је одузели уз образложење да је „за потребе народа“.
Плакала је и молила да јој је оставе, говорећи да том кравом храни четворо унучади, али нико није имао разумевања. Када је после три године изашла из затвора, Вукосава је одвела моју мајку у Београд код госпође Љубице – исте оне жене у плавој хаљини коју сам као девојчица видела на Каленић пијаци. Замолила ју је да прими Слободанку, да је школује и помогне јој да започне живот. Љубица је то одбила. Неколико година касније Вукосава је поново покушала. Овога пута Љубица је рекла да ће примити девојчицу само ако се одрекне презимена Босиљчић, јер је њен отац у међувремену био проглашен за ратног злочинца и осуђен у одсуству. Моја мајка то није прихватила. Ни као дете није желела да се одрекне презимена свога оца. Вратила се у Бањане, где је живела до своје петнаесте године.
Самосталан живот у Београду
Потом је сама дошла у Београд. Радила је као служавка, чистила куће и помагала по домовима имућнијих људи, између осталих и код лекара. После неколико година више није могла тако да живи. Свакога дана је, са новинама у рукама, обилазила огласе за посао. Није било телефона ни интернета.
Ишло се пешке, од адресе до адресе, у нади да ће неко пружити прилику. Тако је једног дана ушла у стаклорезачку радњу. Власник, Димитрије, погледао ју је и упитао: „Одакле си?“ „Из Бањана код Уба.“ „А ко је теби Будимир Босиљчић?“ Мама је оклевала. У то време и само помињање тог имена могло је да донесе невоље. Тихо је одговорила: „Он ми је отац.“
Димитрије ју је погледао и рекао: „Донеси радну књижицу. Сутра почињеш да радиш. Гледао сам твог оца када је авионом пролетео испод моста.“ После толико година страха, одбацивања и понижења, то су биле прве речи које су мојој мајци вратиле веру да није сама.
Од страха до поноса
Када ми је мајка испричала ко је био мој деда, нисам осетила понос. Данас ми је жао због тога.
Али тада сам била дете које је одрастало у једном другачијем времену. У школи смо учили једну верзију историје. О четницима се говорило искључиво као о тешким злочинцима, док су партизани представљани као једини хероји рата. Као ученици, нисмо ни помишљали да постављамо питања или да размишљамо да историја може бити сложенија него што је приказано у уџбеницима. Сваког јутра, када бих ушла у школу, дочекивала ме је велика Титова слика. Изнад школске табле, у свакој учионици, налазио се његов портрет. Био је и у директорској канцеларији, у зборници и другим просторијама. То је био део свакодневице и нико то није доводио у питање.
Зато никада никоме нисам смела да кажем да ми је деда био четнички војвода. Само помињање те чињенице изазивало је страх. Одрастала сам са осећајем да нешто што је део историје моје породице морам да кријем.
Тек много година касније почела сам да читам архивску грађу, историјске књиге и документа. Тада сам схватила колико је историја Другог светског рата у Југославији сложена, колико је људских судбина остало прећутано и колико је важно трагати за чињеницама.
Данас не осећам стид. Осећам понос што сам имала снаге да истражим прошлост своје породице и да сачувам сећање на своје претке. Не зато што их сматрам безгрешним, већ зато што верујем да свака породица заслужује да њена прича буде испричана и саслушана.
Хвала ти, мајко
Данас ми је највише жао што као дете, а касније ни као млада жена, нисам довољно разумела своју мајку.
Нисам разумела шта значи одрастати без мајке. Нисам разумела шта значи бити сироче. Нисам разумела колико су рат, глад, страх и одбацивање оставили траг на њеној души.
Тек сада, када сагледам цео њен живот, схватам колико је била храбра.
Удала се за мог оца, Велибора. Родила је мене и моју сестру Драгану. И поред свега што је преживела, учинила је све што је било у њеној моћи да нас изведе на прави пут, да од нас створи добре и поштене људе.
Никада није имала лак живот. Носила је у себи своје болести, своје туге, своје неиспуњене жеље и многе сузе које често нико није видео.
Данас бих волела да сам могла више да је разумем. Да сам јој пружила више загрљаја, више стрпљења, више љубави. Волела бих да сам јој чешће рекла колико је волим и колико сам јој захвална.
Време не можемо да вратимо. Али можемо да сачувамо сећање.
Ова прича је мој начин да сачувам успомену на своју мајку Слободанку, на њен тежак живот, њену снагу и њену љубав. Желим да остане записано да је, упркос свему што јој је живот одузео, успела да својој деци пружи оно најважније – љубав, поштење и достојанство.
Хвала ти, мајко, за сваку жртву коју си поднела, за сваку сузу коју си сакрила, за сваку реч охрабрења коју си ми упутила и за сву љубав коју си нам подарила.
Тек сада истински разумем колико си велика била.
Волим те. И заувек ћу бити поносна што сам твоја ћерка.
Моја мајка Слободанка преминула је 31. децембра 2007. године.
И данас је сањам. И данас, понекад, ухватим себе како пожелим да је позовем телефоном, као да је још ту. Недостаје ми сваки дан.
Потрага за истином о Будимиру
Остала су и питања на која нисам успела да пронађем одговоре. Највеће од њих је: шта се догодило мом деди, Будимиру Босиљчићу?
Годинама тражим било какав траг. Читам књиге, архивску грађу, разговарам са људима и бележим породична сећања. Од једног нашег рођака, војног лица које је истраживало судбину Будимира Босиљчића, чула сам причу да су после рата, током 1946. године, у Београду вршена масовна стрељања људи које су нове власти сматрале непожељнима. Испричао ми је и своја сазнања о могућим местима масовних гробница.
То сведочење ме је дубоко потресло. Ипак, свесна сам да о овим питањима историчари и данас истражују, да постоје различита тумачења и да за многе појединачне судбине још увек нема коначних и документованих одговора.
Зато и даље тражим истину о свом деди. Не тражим освету. Не тражим да било чија патња буде умањена.
Желим само да знам шта се догодило.
Верујем да свака породица има право да зна где су завршили њени најмилији и да свака жртва, без обзира на то којој је страни припадала, заслужује да њена судбина буде истражена и достојанствено обележена.
Можда ја никада нећу сазнати шта се догодило Будимиру Босиљчићу.
Али докле год постоји нада да се истина може пронаћи, наставићу да тражим.
То дугујем свом деди.
То дугујем својој мајци.
И то дугујем својој породици.
Сусрет после пола века
Једног дана, када сам већ била удата жена и мајка двоје деце, поново сам питала своју мајку нешто што ме је годинама мучило.
„Зашто ми увек причаш о свом оцу, а никада о породици своје мајке?“
Невољно је одговорила:
„Ма, пусти...“
Али ја нисам одустајала.
Питала сам је где су живели, да ли јој је тетка жива, како се звала, за кога се удала.
После дужег ћутања рекла је само:
„Знам да су живели у Крунској улици.“
Изговорила је и број зграде.
То ми је било довољно.
Са своја два сина упутила сам се у ту улицу. У то време Крунска се звала Улица пролетерских бригада. Питала сам једну старију госпођу где се налази Крунска улица.
Осмехнула се и рекла:
„Душо, то је сада Улица пролетерских бригада.“
Објаснила ми је како да стигнем.
Врата у Крунској улици
Када сам дошла до броја који ми је мајка рекла, на табли поред улаза угледала сам презиме мамине тетке и њеног мужа.
Срце ми је лупало.
Попела сам се, позвонила и чекала.
Врата је отворила старија госпођа.
Остала сам без речи.
Толико је личила на моју мајку да сам у првом тренутку помислила да гледам њен одраз у огледалу, само много старији.
Скупила сам храброст и питала:
„Да ли се Ви зовете Олга?“
Погледала ме је изненађено.
„Да... А ко сте Ви?“
Нисам могла одмах да проговорим.
После неколико тренутака тишине упитала сам:
„Да ли сте имали сестру Надежду, која је умрла 1941. године?“
Сада је већ била видно узбуђена.
„Да... Јесам. А ко сте Ви?“
Тада сам тихо рекла:
„Ја сам њена унука.“
Неколико секунди гледале смо се без речи.
Као да смо обе покушавале да схватимо шта се управо догодило.
Затим је тихо рекла:
„Уђите.“
У стану је био и њен супруг, пензионисани официр Југословенске народне армије.
Посадили су нас за сто.
Мене су понудили кафом, а моје синове колачима.
Олга је дуго гледала моју децу, а онда се насмешила и, као да разговара сама са собом, рекла:
„Значи... ја сам бака...“
Застала је на тренутак.
„Не... ја сам пратетка...“
Није било важно како ће назвати наше сродство.
После толико деценија, породица која је била раздвојена ратом поново је седела за истим столом.
Наслеђе које није нестало
Док смо седели у њеном стану, слушала сам причу о Надежди и Будимиру из угла њеног сећања.
Било ми је драго што коначно чујем нешто о породици моје баке, али ме је истовремено болело колико је са омаловажавањем говорила о мом деди Будимиру.
Нисам се расправљала.
То је било њено сећање, њено искуство и њено право да га носи онако како га је доживела.
Али нисам могла да разумем да после толико година још увек постоји толико горчине.
Питала сам се да ли је могуће да време не донесе бар мало мира. Да ли је могуће да неке ране никада не зарасту?
У мом власништву се данас налази једно писмо које је моја бака Надежда написала свом супругу Будимиру. Када га читам, осећам колико су се волели. Свака реч одише нежношћу, чежњом и љубављу. То писмо је за мене један од најдрагоценијих породичних докумената.
Зато ми је било још теже да слушам речи у којима за Будимира није било ни трунке разумевања.
Предмети који чувају успомене
Разговарале смо и о старим породичним предметима које сам сачувала. Испричала сам јој да код себе чувам мали дрвени, ручно резбарени и осликани послужавник, као и неколико старих посудица за кафу, шећер и со.
Пажљиво ме је слушала, а онда ми је, на моје изненађење, описала њихове боје и изглед.
Устала је, отишла до ормара и донела два послужавника.
Један је био већи, други средње величине.
Потпуно исти као мој.
У том тренутку нисам могла да задржим сузе.
Тихо је рекла:
„Да... То је било Надино.“
Тог тренутка сам осетила да у рукама не држим само старе предмете.
Држала сам део живота своје баке, жене коју никада нисам упознала.
Ипак, пре него што смо се растале, рекла ми је нешто што ме је дубоко заболело.
Казала је да би волела да јој се нико од Босиљчића више никада не јавља и не долази.
Тада сам схватила да, чак и после свих тих година, не жели да види ни моју мајку.
То никада нисам успела да разумем.
Можда су ратови давно завршени.
Али понекад њихове последице наставе да живе у људским срцима много дуже него што трају оружани сукоби.
И то је, можда, најтужнији део ове породичне приче.
