Kaseta je imala stranu A, stranu B, dva kotura vidljiva kroz mali prozor i nalepnicu na kojoj je neko rukom napisao nazive pesama. Mogao je to biti kupljeni album, snimak sa radija, dečja bajka ili pažljivo sastavljena muzička kompilacija.
Audio-kasete bile su važan deo svakodnevice tokom osamdesetih, devedesetih i dela dvehiljaditih. Slušale su se na kućnim kasetofonima, muzičkim stubovima, u automobilima i na prenosivim uređajima. Magnetna traka koristila se i za čuvanje računarskih programa, pa su kasete imale svoje mesto i pored kućnih računara poput Commodorea 64.
Ko je koristio kasetofon, znao je i njegove dobre i loše strane. Pesma se tražila premotavanjem, baterije su umele da oslabe u nezgodnom trenutku, a zapetljana traka zahtevala je pažljivo izvlačenje. Ipak, kasete su dugo bile pristupačan način da muziku i druge snimke sačuvamo, preslušavamo i ponesemo sa sobom.
Kaseta u Walkmanu: muzika koju smo nosili sa sobom
Kućni kasetofon obično je imao svoje mesto na polici ili pored televizora. Prenosivi kasetofoni promenili su način slušanja muzike jer više nije bilo neophodno ostati pored velikog uređaja. Sony Walkman postao je najpoznatiji predstavnik ove kategorije, a njegovo ime se u svakodnevnom govoru često koristilo i za slične uređaje drugih proizvođača.
Postupak je bio jednostavan: otvoriš poklopac, ubaciš kasetu, povežeš slušalice i pritisneš PLAY. U zavisnosti od modela, plejer je mogao da stane u džep jakne, ranac ili da se zakači za kaiš. Omiljeni album tako je mogao da se sluša u autobusu, tokom šetnje ili na putovanju.
Baterije, slušalice i lične kompilacije
Mnogi prenosivi modeli koristili su obične baterije. Kada bi oslabile, kod pojedinih uređaja reprodukcija je počinjala da usporava, pa je i muzika menjala brzinu i visinu tona. Slušalice su često imale tanke kablove i sunđeraste jastučiće koji su se vremenom habali ili gubili.
Posebno su bile zanimljive mix kasete. Na njima nisu morale da budu pesme jednog izvođača ili istog žanra. Neko je pravio kompilaciju za putovanje, neko je na jednu stranu stavljao domaće hitove, a na drugu stranu muziku koju je upravo otkrio.
Trajanje trake određivalo je koliko pesama može da stane na kasetu. Kod popularnih C60 i C90 kaseta, oznake su predstavljale ukupno nominalno trajanje od 60 odnosno 90 minuta, raspoređeno na dve strane. Zbog toga je trebalo voditi računa da poslednja pesma ne ostane prekinuta na kraju trake.
Commodore 64 i igre koje su se učitavale sa kaseta
Kasete nisu služile samo za muziku. Za vlasnike računara Commodore 64 one su bile jedan od načina čuvanja i učitavanja programa. Umesto muzičkog kasetofona koristio se poseban uređaj poznat kao Datasette, namenjen radu sa Commodore računarima.
Naizgled je podsećao na običan kasetofon, sa poznatim mehaničkim dugmadima i poklopcem za kasetu. Razlika je bila u tome što je sa magnetne trake čitao računarske podatke. Na njoj su mogli da se nalaze programi, igre i drugi sadržaji koje je računar mogao da učita.
LOAD, PRESS PLAY ON TAPE i čekanje
Jedan od uobičajenih načina učitavanja počinjao je komandom LOAD. Nakon pritiska na RETURN, na ekranu se pojavljivala poruka PRESS PLAY ON TAPE. Tada je trebalo pritisnuti PLAY na Datasette uređaju i sačekati da računar pronađe i učita program.
To nije bio brz postupak. U zavisnosti od programa i načina na koji je snimljen, učitavanje je moglo da traje nekoliko minuta. Neke igre koristile su posebne sisteme za brže učitavanje, ali i tada je ispravnost trake i uređaja bila važna.
Posle učitavanja program se, u zavisnosti od načina na koji je napravljen, pokretao automatski ili dodatnom komandom, poput RUN. Ako učitavanje nije uspelo, trebalo je proveriti kasetu, premotati je na odgovarajuće mesto ili pokušati ponovo.
Problem je ponekad bio u samoj traci, a ponekad u uređaju. Kod pojedinih sistema neodgovarajuće podešavanje glave za čitanje moglo je da izazove greške. Zato su vlasnici ovih računara vremenom učili i ponešto o održavanju opreme, ne samo o korišćenju programa.
Diskete su kasnije omogućile drugačiji način rada sa programima. Ako te zanima kako je izgledao naredni period kućnih računara, pogledaj i naš tekst o instalaciji programa sa disketa tokom devedesetih.
Snimanje muzike sa radija i presnimavanje kaseta
Jedna od najvećih prednosti kasete bila je mogućnost snimanja. Nije bilo neophodno kupiti čitav album da bi se sačuvala pesma koja se čula na radiju. Uz kasetofon sa funkcijom snimanja moglo se napraviti sopstveno izdanje omiljenih numera.
Na mnogim uređajima snimanje se pokretalo istovremenim pritiskanjem dugmadi REC i PLAY. Trebalo je pogoditi početak pesme, a rezultat nije uvek bio savršen. Voditelj je mogao da progovori preko uvoda, snimak je mogao da počne prekasno ili da se završi pre poslednjeg tona.
Takvi snimci često su završavali na kasetama sa rukom ispisanim omotima. Nekada su nazivi pesama bili uredno navedeni, a nekada je na kutiji stajala samo kratka oznaka poput „Strano“, „Hitovi“ ili „Mix“.
Posebno praktični bili su muzički stubovi sa dva kasetna mehanizma, poznati kao dupli dekovi. Omogućavali su presnimavanje muzike sa jedne kasete na drugu. Kod standardnog presnimavanja kopiranje je trajalo koliko i originalni snimak, dok su pojedini modeli podržavali i veću brzinu.
Svako novo analogno presnimavanje moglo je da donese dodatni šum ili gubitak kvaliteta, naročito ako su kasete ili uređaji već bili istrošeni.
Kasnije su CD-ovi omogućili pravljenje drugačijih muzičkih kompilacija. O tome kako smo birali pesme i snimali ih na diskove pisali smo u članku o rezanju CD-ova tokom dvehiljaditih.
Kasete u automobilu: muzika za putovanje
Pre nego što su CD plejeri i digitalni uređaji postali uobičajeni deo automobilske opreme, auto-kasetofoni omogućavali su vozačima da slušaju muziku po sopstvenom izboru. Nekoliko kaseta moglo je da stoji u kaseti ispred suvozača, posebnoj futroli ili drugom prostoru za odlaganje.
Kada se jedna strana završi, trebalo je okrenuti kasetu, osim ako je uređaj imao funkciju automatskog menjanja smera reprodukcije, poznatu kao autoreverse. To je bila korisna mogućnost, naročito tokom dužih putovanja.
Kasete u automobilu imale su i svoje probleme. Letnja vrućina nije pogodovala dugotrajnom čuvanju magnetne trake, a zaprljan ili neispravan mehanizam mogao je da zaglavi kasetu. Zbog toga nije bilo dobro ostavljati vredne snimke u automobilu duže nego što je potrebno.
Ipak, auto-kasetofon je imao jednu praktičnu prednost u odnosu na radio: omiljeni album mogao je da se sluša bez čekanja da neka stanica emituje željenu pesmu.
Dečje bajke, pesmice i kasete za učenje
Audio-kasete imale su svoje mesto i izvan muzičkih kolekcija. Na njima su objavljivane dečje priče, dramatizovane bajke, pesmice i različiti obrazovni sadržaji.
Jedna kaseta mogla je da se preslušava više puta, bez čekanja da se priča ponovo emituje na radiju. Kada bi se završila, traka se premotavala na početak ili se okretala na drugu stranu ako je tamo bio nastavak.
Kasete su se koristile i u učenju stranih jezika. Lekcije sa izgovorom reči, dijalozima i vežbama mogle su da se zaustave i ponavljaju koliko god je potrebno. Za takvo učenje bio je dovoljan odgovarajući snimak i ispravan kasetofon.
To je jedan od razloga zbog kojih su se kasete mogle pronaći u toliko različitih domaćinstava. Isti uređaj služio je za muziku, zabavu i obrazovanje.
Olovka, zapetljana traka i male popravke
Ko je koristio kasete, verovatno je bar jednom posegnuo za olovkom. Njeno šestoougaono ili odgovarajuće oblikovano telo moglo je da posluži za okretanje kotura kroz otvor na kaseti. Tako se zatezala olabavljena traka ili ručno premotavao njen deo.
Ovaj trik bio je posebno koristan kada nije bilo baterija ili kada je trebalo pažljivo vratiti malo izvučene trake u kućište.
Veći problem nastajao je kada kasetofon povuče i izgužva traku. U takvoj situaciji nije trebalo nastavljati reprodukciju na silu. Traka se mogla dodatno oštetiti, a kod vrednih snimaka bilo je sigurnije potražiti pomoć nekoga ko ume da popravi takvu kasetu.
Čemu su služili plastični jezičci na kaseti?
Na zadnjoj strani standardnih audio-kaseta nalazili su se mali plastični jezičci koji su štitili snimak od slučajnog presnimavanja. Kada bi se jezičak za određenu stranu uklonio, kasetofon je mogao da prepozna da snimanje preko postojećeg sadržaja nije dozvoljeno.
Ako bi se otvor kasnije prekrio lepljivom trakom, mnogi kasetofoni ponovo su omogućavali snimanje. Zato je trebalo paziti da se važan snimak ne obriše slučajno.
Ovakvi mehanički detalji pokazivali su koliko je jednostavna konstrukcija kasete bila pažljivo osmišljena. Čak je i mala promena na plastičnom kućištu mogla da utiče na način korišćenja.
Kako sačuvati stare audio-kasete?
Ako još imaš kolekciju audio-kaseta, najvažnije je da ih pravilno čuvaš i da pre reprodukcije proveriš stanje uređaja. Magnetna traka može da propada usled nepovoljnih uslova, a stari kasetofon sa neispravnim mehanizmom može da napravi više štete nego koristi.
Evo nekoliko praktičnih pravila:
- Čuvaj kasete u njihovim kutijicama. Tako su bolje zaštićene od prašine i fizičkog oštećenja.
- Izbegavaj visoke temperature i vlagu. Direktno sunce, vlažan podrum i zagrejan automobil nisu dobra mesta za dugotrajno čuvanje.
- Drži ih dalje od jakih magneta. Magnetna polja mogu nepovoljno uticati na zapis.
- Proveri kasetofon pre puštanja važnog snimka. Ako uređaj zapinje ili neravnomerno povlači traku, nemoj koristiti vrednu kasetu dok ne utvrdiš problem.
- Ne reprodukuj kasete sa vidljivom buđi ili ozbiljnim oštećenjima. Takvi primerci mogu zahtevati stručnu obradu.
Posebno vredne porodične snimke, stare razgovore i druge jedinstvene zapise korisno je digitalizovati dok su još čitljivi. Tako možeš da sačuvaš dodatnu kopiju bez potrebe da originalnu traku stalno premotavaš i reprodukuješ.
Dodatne savete o čuvanju i pravilnom rukovanju magnetnim trakama možeš pronaći u smernicama američke Kongresne biblioteke. One obuhvataju uslove skladištenja, zaštitu od nepovoljnih uticaja i održavanje opreme za reprodukciju.
Kako danas izabrati kasetofon za svoju kolekciju?
Interesovanje za stare kasete ne znači da je svaki retro kasetofon dobra kupovina. Neki uređaji privlače izgledom, ali je za redovno slušanje mnogo važnije da pravilno reprodukuju traku.
Ako želiš ponovo da slušaš stare albume ili da digitalizuješ sačuvane snimke, pre kupovine obrati pažnju na nekoliko stvari.
Šta proveriti pre kupovine?
- Mehanizam za reprodukciju: dugmad PLAY, STOP i premotavanje treba da rade bez zaglavljivanja i neuobičajenog ponašanja.
- Gumene kaiševe: kod starijih uređaja mogu biti istrošeni ili rastegnuti, što utiče na brzinu reprodukcije.
- Glavu za reprodukciju: njeno stanje i čistoća utiču na kvalitet zvuka.
- Napajanje: proveri da li uređaj koristi baterije, mrežni adapter ili oba načina napajanja.
- Mogućnost snimanja: ako želiš da praviš nove kasete, potreban ti je model koji podržava snimanje, a ne samo reprodukciju.
- Audio-izlaz: ako planiraš digitalizaciju, proveri da li postoji odgovarajući izlaz za povezivanje sa računarom ili audio-interfejsom.
Pojedini savremeni uređaji nude USB povezivanje ili funkciju digitalizacije zvuka. To može biti praktično, ali samo prisustvo USB priključka ne govori dovoljno o kvalitetu reprodukcije. Važno je proveriti šta konkretan model zaista omogućava.
Za povremeno slušanje može biti dovoljan jednostavan prenosivi kasetofon. Ako imaš veću kolekciju ili želiš da sačuvaš vredne snimke, kvalitetan i ispravan kasetni dek može biti prikladnije rešenje.
Posebno oprezan treba biti pri kupovini polovnih uređaja koji nisu isprobani. Lepo očuvano kućište ne znači nužno da su motor, kaiševi i mehanizam u dobrom stanju.
Originalni uređaji i detalji koji otkrivaju njihovu istoriju
Kada se istražuje stara tehnologija, često su korisni detalji koji na prvi pogled ne privlače mnogo pažnje. Na donjoj strani kasetofona ili računara mogu se pronaći fabričke nalepnice sa oznakama modela i drugim podacima.
Takve oznake mogu pomoći pri identifikaciji uređaja, pronalaženju odgovarajućeg uputstva ili proveri kompatibilnosti dodatne opreme. To je naročito važno kod računarske opreme koja je imala više različitih verzija.
Na sledećoj fotografiji vidi se fabrička nalepnica sa donje strane kasetnog uređaja koji se koristio uz Commodore računare.
Slični podaci nalaze se i na kućištima samih računara. Primer je oznaka modela Commodore 64 C64G, prikazana na sledećoj fotografiji.
Za kolekcionare, servisere i ljubitelje retro računara takvi detalji imaju stvarnu vrednost. Ponekad upravo mala nalepnica otkriva koji je model u pitanju i kakve informacije treba tražiti o njemu.
Zašto se kaseta i dalje pamti?
Audio-kaseta bila je isti predmet bez obzira na to šta se na njoj nalazilo. Ipak, njena namena mogla je potpuno da se razlikuje. Jedna je čuvala omiljeni album, druga snimljene pesme sa radija, treća dečje priče, a četvrta program koji je čekao da bude učitan na kućnom računaru.
Digitalni uređaji danas su znatno praktičniji za većinu tih zadataka. Muzika se lako pronalazi, kopiranje ne zahteva presnimavanje u realnom vremenu, a računarske igre odavno se ne učitavaju sa magnetne trake.
Ali stara kaseta i dalje može mnogo da kaže o vremenu u kojem je korišćena. Omot sa rukom ispisanim pesmama, precrtani naslov, napukla kutijica ili nalepnica sa nečijim rukopisom nisu samo tragovi starosti. Oni pokazuju kako je vlasnik koristio i organizovao svoju kolekciju.
Zbog toga kasete nisu zanimljive samo ljubiteljima muzike. One pripadaju i istoriji kućnih računara, prenosive elektronike, obrazovanja i svakodnevnih navika koje su se menjale sa razvojem tehnologije.
Da li još čuvaš neku audio-kasetu, stari Walkman ili Commodore Datasette? Koji ti je detalj iz vremena kaseta ostao najviše u sećanju? Podeli svoju priču u komentarima.