Надежда и Будимир оставили су иза себе неколико фотографија, имена у старим документима, умрлицу и један сачувани препис писма. Ипак, управо то писмо чини нешто што ниједан службени запис не може — враћа Надежди глас.
У првом делу ове породичне приче моја мајка Славица говорила је о животу своје мајке Слободанке, детета које је рано остало без оба родитеља. У другом делу пратили смо сачуване трагове Будимира Босиљчића, пилота-ловца чија судбина после Другог светског рата није поуздано разјашњена.
Овај трећи део припада Надежди. Не желим да је памтимо само као жену која је преминула у двадесетој години живота, нити само као Слободанкину мајку и Будимирову супругу. Желим да је упознамо кроз речи које је сама изабрала — речи младе жене која воли, чезне, брине и са нестрпљењем очекује свог мужа.
Надеждин глас између старих докумената
Службени документи умеју да буду прецизни, али су готово увек неми. Они бележе датум, место, име и узрок смрти. Не бележе како је неко говорио особи коју воли, чему се надао или које је нежне надимке користио када није веровао да ће те речи једног дана читати његови потомци.
У породичној архиви сачуван је документ на чијем врху пише „Препис“. Испод тога стоје место и датум: Паланка, 3. јануар 1940. године. На крају документа налази се напомена да је препис веран свом оригиналу. Због тога не можемо тврдити да је папир пред нама онај који је Надежда лично држала у рукама. Можемо, међутим, да читамо речи које су са њеног оригиналног писма пренете у овај сачувани примерак.
Не знамо када је препис начињен, ко га је откуцао нити из ког разлога је било потребно да се верност оригиналу посебно потврди. Та питања остају отворена. Оно што документ несумњиво чува јесте изузетно личан садржај писма које је Надежда упутила свом супругу.
Надежда и Будимир на почетку заједничког живота
О Надеждином животу пре брака знамо онолико колико нам откривају породични документи и Будимирово писмо оцу. Будимир је 18. јануара 1938. године написао да је испросио Надежду Арсеновић из Панчева, ћерку капетана брода речне пловидбе. Навео је да је имала седамнаест година и да је завршила четири разреда гимназије са малом матуром.
Будимир и Надежда венчали су се 1939. године. На њиховој венчаној фотографији видимо двоје младих људи на почетку заједничког живота. Он је у униформи, она у белој венчаници. Око њих су чланови обе породице, окупљени у тренутку када нико није могао знати колико ће кратко трајати оно што су тада славили.
Неколико месеци касније, почетком јануара 1940. године, били су привремено раздвојени. Надежда се налазила у Паланци, а из писма се види да је Будимир требало да допутује возом из Београда. Она му наводи два могућа поласка, приближно време доласка и обећава да ће га чекати на станици.
Тај свакодневни детаљ — ред вожње једног давно несталог воза — писму даје посебну живост. Надежда више није само име из матичне књиге. Видимо младу жену која рачуна сате до доласка свог мужа и замишља тренутак када ће га угледати на перону.
„Драги мој мили мужићу Будо“
Писмо почиње без задршке. Надежда Будимира ословљава речима „Драги мој мили мужићу Будо“ и одмах му пише да је његово писмо очекивала са нестрпљењем. У наставку користи читав низ личних надимака: маче, пиле, куче, прасе, мацо, мино и „ћиш“. Не знамо тачно шта је последња реч значила само њима, али управо зато делује тако стварно. То није књижевно писмо намењено јавности. То је интиман разговор двоје младих супружника.
Следи препис онако како се данас може прочитати са сачуваног документа. Задржани су Надеждини облици речи, граматика, понављања и нежни надимци. Интерпункција и подела на пасусе благо су прилагођене ради лакшег читања. Једно недовољно јасно место означено је угластим заградама.
Препис Надеждиног писма
ПРЕПИС
Паланка, 3. I 1940. год.
„ТА–ТА“ љубите твоја „ћиш“.
Драги мој мили мужићу Будо!
Данас сам добила твоје писмо, које сам са нестрпљењем очекивала. Верујем да Ти је тешко без мене, али драго моје „ћиш“, ти ми ваљда не верујеш колико те ја волем; да ћу само бити твоја или ме неће више бити. Јер ја само за тобом живим; а ја то доказујем и доказаћу.
Драго прасе моје, за твоје дете немој да се секираш, мени је хвала Богу добро и добро се осећам. А твоје дете ће, кад ти будеш дошао овамо за Божић, право с тобом кући.
Мино мој слатки, моја мацо и куцо, твоје дете мало те моли да дођеш, Боже здравља, у петак вече овим возом што из Београда полази око 4 сата по подне, а у Паланку стиже око седам увече. Или, слатко моје мало маче, пођи оним вечерњим возом што из Београда полази у 5 минута до 7, а у Паланку стиже око 9 или пола десет. Твоја мала мачка ће да те чека на станици. Дођи, па ће твоје дете с тобом у нашем милом гнезду излећи наше птиће.
Слатко моје маче, пиле, куче, прасе, мино, „ћиш“, дођи сигурно у петак вече, јер те твоје дете жељно очекује да види. Јер ти знаш, цицо моја, колико твоје дете чезне и жуди за тобом. Зато ми то учини, слатко моје „ћиш“, и дођи за љубав твога детета; јер Ти знаш да оно за тебе само живи, јер су сви други отпали од мене. Зато дођи, јер те моли твоје дете и жељно те очекује.
Мино моја, ја ти пишем ово писмо и плачем од радости што ћу се брзо видети са мојим слатким прасетом. Из Панчева неће нико долазити. Слатка моја цицо, ако те слагала, да Бог да да не дочекам Божић. Мама је данас била овде и посвађале смо се, и она ми каже да ме се одриче. Ја сам јој рекла да може и да ме није ништа жао. Рекла сам јој да тебе, слатко „ћиш“, највише волим, да мене једино мртву могу одвојити од тебе; иначе сам само твоја, слатко моје прасе, и ничија више.
Драго моје маче, можеш ли веровати колико те волим кад се ради тебе одричем својих родитеља. Мино моје, они неће нико сад долазити због мене за Божић овамо, зато те ујаци моле да дођеш у петак вече овамо. Ми ћемо те сви чекати са нестрпљењем на станици. Драга цицо, твоје „ћиш“ те моли као Бога да дођеш у униформи — то је жеља твог детета.
Драго моје прасе, твоје дете је све разумело шта ми пишеш. Ја сам ти захвална што сам у животу. Драга моја куцо, твоје дете ће се свију одрећи, само од тебе до гроба никада. Моја је љубав према теби чврста и непоколебљива. Ја тебе добро познајем и упознала сам те и ја се ништа не противим, али сам сада добро искусила: никог више док сам жива нећу послушати, само тебе.
Овамо су сви здрави и сви те жељно очекујемо, а највише твоје дете „ћиш“.
Ујка Диле те поздравља и моли да сигурно дођеш, јер ме [нејасно у сачуваном препису] неће да пуста да идем нашој милој кућици сем с тобом. Зато те, цицо моја, дођи сигурно по твоје дете, јер оно једва чека да иде кући.
Тебе много моје: куцо, мацо, прасе, паче, пиленце, магаренце, гушче, слатко моје „ћиш“, воли, грли и љуби твоја женица Нада.
П. С. Рукољуб мајци; тати поздрав, свима. Сви те поздрављају.
Дођи, мићо, твоје дете те жели.
Слатки мој мино, тебе воли, грли и љуби твоја маца Нада.
Да је предњи препис веран своме оригиналу — тврди:
Шта писмо поуздано говори
Писмо није историјски доказ о сваком делу њиховог брака, нити један документ може да нам исприча све што се дешавало између двоје људи. Оно, ипак, непосредно показује како је Надежда у том тренутку говорила Будимиру и како је описивала своја осећања.
Она га воли без резерве. Недостаје јој. Планира да га чека на станици. Моли га да дође у униформи. Пише о њиховом „милом гнезду“ и о будућој деци коју назива „нашим птићима“. У исто време, из њених речи види се да је дошло до озбиљног сукоба са мајком и да Надежда осећа како мора да бира између супруга и своје породице.
Не знамо све разлоге тог сукоба и не би било поштено да их дописујемо на основу каснијих породичних подела. Писмо је настало у јануару 1940. године, пре рата у Југославији. Зато треба остати уз оно што на папиру заиста пише: Надежда је била повређена, осећала је да су „сви други отпали“ од ње и Будимиру је саопштила да ће остати уз њега.
Посебно снажно данас звучи реченица: „Мене једино мртву могу одвојити од тебе.“ Када је написана, била је израз оданости. Када је читамо знајући шта ће се догодити само четрнаест месеци касније, она добија тежину коју Надежда није могла предвидети.
Између рођења детета и смрти — двадесет четири дана
Будимир и Надежда добили су ћерку Слободанку 8. фебруара 1941. године у Панчеву. Извод из матичне књиге рођених чува њено име и имена родитеља. На том документу почетак једног живота стоји поред породичне будућности која је тек требало да се догоди.
Само двадесет четири дана касније, 4. марта 1941. године, Надежда је преминула. Црквени извод као узрок смрти наводи туберкулозу плућа. На умрлици је записано да је имала свега двадесет година.
У њој су наведени супруг Будимир, ћерка Слободанка, родитељи, брат, сестре и остала родбина. То је читав круг људи окупљен око једне кратке реченице: да је Надежда тог дана „своју племениту душу испустила“.
Почетком априла, само месец дана после Надеждине смрти, рат је стигао у Краљевину Југославију. Према породичном сведочењу које је Слободанка касније пренела својој деци, Будимир је новорођену ћерку однео својој мајци Христини у Бањане. Убрзо су се раздвојили, а Слободанка свог оца више није упознала.
Тако је девојчица чије су се рођењу родитељи надали у писмима остала без мајке после двадесет четири дана, а затим и без очевог присуства. Њихово „мило гнездо“ о којем је Надежда писала није имало прилику да постане живот какав су замишљали.
„Да, то је било Надино“
Много деценија касније, моја мајка Славица пронашла је Олгу, Надеждину сестру. Тај сусрет је већ описала у причи о својој мајци Слободанки, па га овде нећу поново препричавати у целини. Један тренутак, међутим, непосредно припада Надежди.
Славица је Олги описала мали дрвени, ручно резбарени и осликани послужавник, као и старе посудице за кафу, шећер и со које су остале у породици. Олга је знала њихов изглед и боје. Потом је донела два слична послужавника и тихо потврдила:
„Да... То је било Надино.“
За некога су то само стари кућни предмети. За Славицу су представљали прву опипљиву везу са баком коју никада није могла да упозна. После докумената који говоре о рођењу и смрти, један послужавник вратио је Надежду у свакодневни живот: у кућу, за сто, уз кафу, шећер и со.
Фотографије тих предмета још треба додати овом тексту. Оне би биле важне не зато што су вредне или ретке, већ зато што су припадале младој жени чији се живот завршио пре него што је успела да остави више успомена.
Живот који није стао у двадесет година
Када породичну историју посматрамо само кроз званичне записе, Надеждин живот делује болно кратко: рођење, венчање, рођење детета и смрт. Писмо мења ту слику. У њему има нестрпљења, љубоморе, нежности, љутње, наде, породичног сукоба и снова о деци. Има возова, станице, униформе и једне младе жене која плаче од радости јер верује да ће ускоро видети мужа.
Не знамо какав би живот Надежда и Будимир изградили да рат и болест нису променили све. Не знамо ни да ли су речи сачуване у препису биле њено једино писмо или само једно од многих која су нестала. Знамо да је ово преживело.
Захваљујући њему, Надежда није само име на Слободанкином изводу и умрлици из марта 1941. године. Она поново говори. Зове Будимира својим мачетом, прасетом и „ћиш“. Моли га да дође возом. Жели да га види у униформи. Пише да је њена љубав чврста и непоколебљива.
Слободанка није могла да запамти мајчин глас. Моја мајка Славица никада није упознала своју баку. Ни ја нисам могао да је упознам. Али када читамо ово писмо, између нас и Надежде више не стоји потпуна тишина.
Остао је њен глас на папиру — и љубав коју време није успело да избрише.
Напомена: Текст је заснован на фотографијама и документима из породичне архиве, као и на породичном сведочењу моје мајке Славице. Тамо где документ не даје потпун одговор, то је јасно назначено. Препис Надеждиног писма биће још једном упоређен са сачуваним документом пре објављивања.