Video-klubovi i VHS kasete obeležili su vreme kada se film za vikend nije tražio skrolovanjem. Po njega se izlazilo iz kuće.
Odlazak u video-klub bio je mali događaj. Otvoriš vrata, ispred tebe redovi polica, a na njima stotine kutija koje obećavaju avanturu, komediju, horor ili nešto što će gledati cela porodica. Nije bilo beskonačnog kataloga niti algoritma koji zna šta bi moglo da ti se dopadne. Imao si ono što je tog dana bilo na polici, preporuku radnika i dovoljno vremena da nekoliko puta promeniš odluku.
Kada se kaseta konačno ponese kući, ona više nije bila samo film. Postajala je deo plana za veče, predmet koji se čuva do gledanja, premotava i vraća na vreme. Upravo je taj mali put od police do videorekordera učinio da jedan iznajmljeni film obeleži čitav vikend.
Video-klubovi i VHS kasete: vikend je počinjao pred policama
Video-klubovi su najbolje pokazivali koliko izbor može da bude uzbudljiv i onda kada nije neograničen. Na jednoj polici stajali su novi naslovi, na drugoj stariji filmovi, a negde sa strane crtani filmovi, domaća ostvarenja ili kasete koje su toliko puta prošle kroz nečije ruke da su im kutije već bile izlizane.
Neko je ulazio sa jasnom željom, dok je neko prvo obilazio ceo lokal. Kutije su se uzimale sa police, okretale i vraćale na mesto. Čitala se poleđina, gledale fotografije i pokušavalo da se iz nekoliko rečenica proceni da li će film biti dobar. Ako je radnik poznavao ukus mušterije, kratka preporuka često je vredela više od bilo kakve liste najgledanijih naslova.
VHS se pojavio u pravo vreme za takvu kulturu. Prvi komercijalni VHS uređaj predstavljen je 1976. godine, pa se 2026. navršava pola veka od njegovog dolaska na tržište. Važnije od tehničkih specifikacija bilo je ono što je doneo običnim ljudima: film i televizijski program više nisu morali da se gledaju samo onda kada ih neko drugi emituje. Upravo su video-klubovi i VHS kasete zajedno stvorili novu kulturu gledanja filmova kod kuće. Kako objašnjava i Britanski filmski institut, kućni video promenio je odnos prema vremenu gledanja i otvorio veliko tržište prodaje i iznajmljivanja filmova.
U SAD su se uz male radnje razvili veliki lanci, dok Evropa nije imala jednu jedinstvenu priču. Kod nas i širom nekadašnje Jugoslavije video-klubovi su masovnije počeli da se pojavljuju krajem osamdesetih, a tokom devedesetih postali su poznat deo gradskih naselja. NIN-ova priča o beogradskim video-klubovima podseća da su ta mesta nudila mnogo širi izbor od tadašnjih televizijskih kanala i da su postala tačke susreta ljudi koji vole filmove.
Kako smo birali film prema omotu i preporuci
Omot je bio prvi susret sa filmom. Mogao je da izgleda ozbiljno, tajanstveno ili potpuno preterano, ali je morao da privuče pažnju među desetinama drugih kutija. Prednja strana davala je obećanje, a poleđina nekoliko fotografija i kratak opis. Ponekad je to bilo dovoljno. Ponekad bi tek pitanje upućeno radniku razjasnilo da li je film stvarno za porodično veče ili ipak za neku drugu priliku.
Naravno, najtraženiji film nije uvek čekao baš nas. Svaki klub imao je ograničen broj primeraka, pa je popularna kaseta često već bila kod nekog drugog. Tada se pitalo da li je vraćena, proveravala se druga polica ili se odlazilo kući sa naslovom koji uopšte nije bio prvi izbor. Baš ti slučajni izbori ponekad su otkrivali filmove koje verovatno nikada ne bismo sami potražili.
To ne znači da je svaki omot bio pošten niti da je svaka preporuka bila pogodak. Dešavalo se da najuzbudljivija slika na kutiji pripada jedinoj dobroj sceni u filmu. Ali i razočaranje je bilo deo iskustva: kaseta je već bila kod kuće, veče je bilo rezervisano i filmu se obično davala šansa.
Članska karta i datum do kog kasetu treba vratiti
Pre iznajmljivanja dolazila je članska karta ili bar upisivanje podataka u evidenciju kluba. Pravila nisu svuda bila ista. Negde je članstvo bilo samo registracija, negde se plaćalo, a razlikovali su se i rokovi, depoziti i cene. Zato danas nije moguće govoriti o jednom cenovniku koji je važio u svakom gradu i svakom video-klubu.
Jedan zanimljiv rani primer dolazi iz Los Anđelesa. Video Station je krajem sedamdesetih nudio godišnje članstvo od 50 dolara ili doživotno od 100 dolara, uz posebno plaćanje iznajmljivanja. Taj model, opisan u istoriji ranog američkog video-rentala, pokazuje koliko se tržište tek tražilo. To, naravno, nije bilo pravilo po kome su radili svi kasniji klubovi.
Mnogo važniji za svakodnevicu bio je datum vraćanja. Kaseta nije mogla neograničeno da ostane u kući jer ju je možda već čekao sledeći član. Kašnjenje je u mnogim klubovima značilo dodatnu naplatu, ali su se iznosi i uslovi razlikovali. Zbog toga se kutija držala na vidljivom mestu, a povratak filma postajao još jedna mala obaveza vikenda.
Kaseta stiže kući i filmsko veče može da počne
Kod kuće se kutija otvarala, kaseta vadila i ubacivala u videorekorder. Čulo bi se kratko mehaničko uvlačenje, zatim bi se na CRT ekranu pojavila slika. Ako kaseta nije bila vraćena na početak, trebalo je sačekati premotavanje. Ako je slika zatreperila, pokušavalo se sa podešavanjem praćenja trake ili se jednostavno prihvatilo da će film te večeri izgledati malo nesavršenije.
Jedan film okupljao je ljude oko istog ekrana. Neko bi pripremio grickalice, neko ugasio svetlo, a neko još jednom proverio da li svi mogu lepo da vide. Nije svako filmsko veče bilo savršeno niti je svaka porodica imala isti običaj, ali je iznajmljena kaseta davala večeri jasan početak i kraj.
Taj deo priče prirodno se nastavlja na naš tekst o tome kako je izgledala dnevna soba devedesetih sa CRT televizorom, VHS kasetama i zajedničkim gledanjem. Ovde je, međutim, važan i osećaj da film nije stalno bio tu. Stigao je iz video-kluba i za dan ili nekoliko dana morao je da se vrati.
Premotaj pre vraćanja: šta je značilo „Be Kind, Rewind“
Poruka Be Kind, Rewind mogla bi jednostavno da se prevede kao: „Budi obziran — premotaj kasetu.“ Kada se film završi, traka ostaje pri kraju. Ako je tako izvadiš i vratiš, sledeći gledalac ili radnik video-kluba mora da čeka da se cela kaseta premota na početak.
Zato je pritiskanje dugmeta za premotavanje bilo poslednje poglavlje filmske večeri. Videorekorder bi počeo da zuji, brojač bi se vraćao, a na kraju bi se čuo poznati klik. Tek tada je kaseta bila spremna da se vrati u kutiju. Neki klubovi su lepili podsetnike, a pojedini su čak naplaćivali nepremotane kasete, mada to nije bilo univerzalno pravilo.
Danas taj postupak deluje spor, ali je imao sasvim praktičan smisao. Ista fizička kaseta prelazila je iz jedne kuće u drugu, pa je način na koji je vraćamo uticao na iskustvo osobe koja dolazi posle nas. Bila je to mala, svakodnevna lekcija o tome da iznajmljena stvar nije samo naša.
Kako su DVD i internet promenili video-klubove
Video-klubovi nisu nestali u jednom danu, niti ih je zamenila samo jedna tehnologija. Prvo su se promenile police. VHS kutije postepeno su ustupale mesto tanjim DVD izdanjima, ali je navika iznajmljivanja još trajala. Ljudi su i dalje dolazili, birali film i vraćali ga posle gledanja — samo je disk zamenio traku.
Promena se jasno vidi u Blockbusterovom godišnjem izveštaju za 2004. godinu: DVD iznajmljivanje je raslo, dok je prihod od VHS rentala padao. Ipak, kompanija je još planirala da zadrži dovoljno VHS kaseta tamo gde je za njima postojala potražnja. Prelaz, dakle, nije bio trenutan.
Zatim se promenio i sam način dolaska do filma. Netflix je počeo da šalje DVD-jeve 1998. godine, a striming je pokrenuo 2007. Širenje brzog interneta, legalnog i nelegalnog preuzimanja, kablovskih videoteka i striming platformi postepeno je uklonilo glavni razlog za odlazak u lokalni video-klub. Film je mogao da stigne do gledaoca bez police, članske karte i roka za vraćanje.
To je bio početak kraja vremena u kojem su video-klubovi i VHS kasete bili glavni put do filma. Nova tehnologija donela je ogromnu udobnost. Danas za nekoliko sekundi možemo da pronađemo naslov koji smo nekada možda nedeljama čekali. Slika je bolja, izbor veći, a nema ni kašnjenja ni premotavanja. Ipak, sa tom praktičnošću nestao je i čitav mali društveni ritual.
Zašto i dalje pamtimo odlazak po film
Video-klubovi i VHS kasete nisu ostali u sećanju zato što su nudili najbolju sliku niti zato što je čekanje uvek bilo prijatno. Pamtimo ih zato što je izbor filma imao težinu. Moralo je da se ode do lokala, pogleda šta je dostupno, donese odluka i kaseta ponese kući. Film je tada dobijao svoje mesto u vikendu.
Sličan osećaj postojao je i kada smo snimali muziku sa radija na audio-kasete. Traka je tražila malo više vremena i pažnje, ali je zbog toga ceo postupak ostajao u sećanju. Ako želiš širi povratak u vreme kada su muzika, igrice i uspomene bile sačuvane na magnetnoj traci, tu je i priča „Sećate li se kaseta?“
Danas film biramo drugačije i nema razloga da se odreknemo pogodnosti koje imamo. Ali teško je zaboraviti redove kutija, razgovor preko pulta i osećaj kada izlaziš iz video-kluba sa jednom kasetom u ruci, znajući da je filmsko veče upravo dobilo svoj glavni naslov.
Da li ste imali omiljeni video-klub i da li se sećate filma koji ste najčešće tražili? Podelite uspomenu u komentarima.