Jela iz 90-ih nisu bila luksuzna, moderna ni savršeno servirana. Umesto toga, to su bila obična, domaća jela iz vremena kada se gledalo šta ima u kući i kada se od malo pravilo mnogo.
Kada danas pomislim na devedesete, prvo mi ne dođu u glavu velike priče, vesti i sve ono o čemu su odrasli tada brinuli. Pre svega, setim se kuhinje.
Najpre mi dođe miris prženica ujutru. Zatim miris pasulja koji se dugo kuva. Tu su i palačinke koje se čekaju kao da je praznik, zvuk kašike u šerpi, stari hleb koji se ne baca, tanjir na stolu i televizor koji se čuje iz druge sobe.
Tada, kao dete, nisam znao sve ono što danas znam. Nisam razumeo krizu 90-ih, nestašice, inflaciju, čekanje plata i ono roditeljsko računanje šta može danas, a šta mora da ostane za sutra. Ipak, znao sam da se u kuhinji uvek nešto sprema i da će se na stolu nekako pojaviti nešto toplo.
Ja sam sve to gledao drugačije.
Za mene je kuhinja 90-ih bila mesto gde se uvek nešto dešava. Neko ljušti krompir, neko meša šerpu, neko secka hleb, a neko govori: “Nemoj sad, vruće je.” U međuvremenu, ja stojim negde sa strane, virim preko stola, pitam kad će da bude gotovo i čekam da se vratim crtanom koji je već počeo.
Devedesete nisu bile lako vreme. Međutim, iz dečje perspektive, u svemu tome je bilo i nečeg toplog. Ne zato što je odraslima bilo lako, nego zato što smo mi kao deca umeli da u običnim stvarima vidimo čitav svet.
Jela iz 90-ih u kuhinji u kojoj se ništa nije bacalo
Danas često otvorimo frižider i ni ne razmišljamo mnogo. Ako nema jedno, ima drugo. Ako nam se nešto ne jede, naruči se. Tada se, međutim, gledalo šta ima u kući.
Krompir, pasulj, brašno, mleko, makarone, malo sira, stari hleb — od toga se pravio doručak, ručak, večera ili užina. Drugim rečima, od malo se pravilo mnogo.
Kao dete, nisam razumeo tu računicu. Nisam znao da se stari hleb koristi zato što ne sme da se baci. Meni su prženice bile samo prženice. Mirisale su lepo, bile su tople i značile su da jutro počinje dobro.
Isto tako, nisam razumeo ni zašto se pasulj kuva u velikoj šerpi. Danas znam — da ima i za sutra. Tada sam samo znao da se iz kuhinje širi poznat miris i da će se uz njega jesti hleb, možda salata, možda nešto ljuto za odrasle.
Zato su ta jela ostala više od običnog sećanja na hranu. Postala su sećanje na kuću, šporet, sto, porodicu i ono vreme kada se nije mnogo bacalo.
Kuhinja 90-ih nije bila bogata, ali je bila živa. U njoj se stalno nešto krčkalo, pržilo, mešalo, dosipalo i popravljalo. Tako je svaka šerpa imala zadatak da nahrani više nego što na prvi pogled može.
Hleb i mleko sa šećerom
Jedno od najjednostavnijih jela iz 90-ih bio je hleb nadrobljen u mleko, sa malo šećera preko.
Danas to zvuči skoro previše obično. Ipak, tada meni kao detetu to nije bilo “siromašno jelo”. To je bila činija nečeg slatkog. Nekad toplo mleko, nekad hladno. Hleb omekša, šećer se malo istopi, kašika zvecka o činiju, a ja jedem polako ili brzo, zavisi da li me napolju čekaju drugari ili crtani na televizoru.
Nisam tada razmišljao da li ima keksa, čokolade ili nekog pravog dezerta. Ta činija je bila dovoljna.
Možda je baš u tome bila snaga detinjstva. Mi nismo merili stvari kao odrasli. Nismo gledali cenu. Nismo znali šta nedostaje. Umesto toga, gledali smo da li je slatko, toplo, poznato i da li je neko naš tu pored nas.
Hleb i mleko sa šećerom za mene nije bila kriza. Bila je večera pred spavanje. Bila je užina u staroj činiji. Bila je mali trenutak sigurnosti.
Popara, prženice i doručak od starog hleba
Stari hleb je u kući 90-ih imao drugi život.
Ako nije bio za sendvič, bio je za poparu. Ako nije bio za poparu, bio je za prženice. Dakle, nije se bacao i nije se gledao kao višak, nego kao nešto od čega će se već napraviti obrok.
Popara mi kao detetu možda nije uvek izgledala lepo. Nije to bilo jelo koje te osvoji izgledom. Ipak, bila je topla, mekana i zasitna. Neko je pravio sa mlekom, neko sa vodom, neko sa sirom, a neko sa kajmakom ako ga ima. Uvek je imala onaj domaći osećaj, kao nešto što postoji oduvek.
Prženice su bile druga priča.
Kad se ujutru oseti miris prženica, odmah znaš da dan nije običan. Hleb umočen u jaja, tiganj, ulje, tanjir pored šporeta. Ja stojim blizu, čekam da prva bude gotova, i naravno, uvek je prevruća. Ali dete nema strpljenja.
Uz sir, jogurt, šećer ili džem, prženice su bile doručak koji se pamti. Danas ih neko zove francuski tost, ali za mene su zauvek ostale prženice iz kuhinje 90-ih.
Margarin i šećer, čokoladni krem kad ga ima
Bilo je i onih užina koje su se pravile za minut.
Parče hleba, margarin, pa šećer preko. Šećer krcka pod zubima, mrvice padaju po stolu ili po majici, a ti već jednom nogom ideš napolje. Nije bilo komplikovano, ali je bilo slatko i dovoljno.
Čokoladni krem je, međutim, bio posebna priča.
Kad ga ima u kući, to se znalo. Tegla se nije trošila kao danas, bez razmišljanja. Nije se mazalo debelo, nego taman toliko da ga ima, ali i da ostane. Nekad se uzme kašičica “samo malo”, pa još malo. Nekad se hleb preseče napola i deli.
Kao dete, ja nisam razmišljao o tome da li se štedi. Samo sam znao da je čokoladni krem nešto bolje od običnog dana. Ako ga ima na hlebu, dan odmah izgleda lepše.
Jela iz 90-ih za ručak: krompir paprikaš, pasulj i velika šerpa
Ručkovi 90-ih često su bili jela iz velike šerpe.
Krompir paprikaš, pasulj, grašak, boranija, kupus, đuveč. To su bila jela koja se jedu kašikom, uz hleb, za stolom, bez mnogo biranja.
Krompir paprikaš je bio jedno od onih jela koje je moglo da nastane skoro ni iz čega. Malo luka, krompir, aleva paprika, voda, so. Ako ima kobasice ili mesa, super. Ako nema, opet ima ručka. Kao dete, ja sam najviše gledao krompir u tanjiru i komadiće koji su se raspadali od kuvanja.
Pasulj je bio ozbiljan ručak. Kuva se dugo, miriše cela kuća, odrasli kažu da je bolji sutra, a meni nije bilo jasno kako ručak može da bude bolji sutra nego danas. Kasnije sam shvatio da pasulj stvarno ima taj drugi dan, kada se zgusne i kada uz hleb bude još bolji.
Danas razumem da su ta jela bila praktična. Jeftina, zasitna, dovoljna za porodicu. Tada sam ih gledao samo kao deo kuće. Kao nešto što se podrazumeva. Kao zvuk tanjira, kašike i rečenice: “Sipaj još malo, nemoj samo hleb.”
Kačamak, makarone sa sirom i špagete sa kečapom
Kačamak je bio jednostavan, ali moćan. Voda, kukuruzno brašno, malo soli, pa preko sir, mleko, jogurt ili šta se nađe. Nekad sam ga voleo, nekad ne, ali ga pamtim kao jedno od onih jela koja se pojave brzo i nahrane sve.
Makarone sa sirom bile su spas. Nema tu mnogo priče. Skuvaju se makarone, doda se sir, pavlaka ili jogurt, promeša se i ručak je gotov. Deci uglavnom nije trebalo mnogo više od toga.
A špagete sa kečapom su posebna uspomena.
Danas znamo za razne soseve, recepte, začine i prava italijanska jela. Ali tada, tanjir špageta sa kečapom mogao je da izgleda kao nešto iz filma. Crveno preko testenine, možda malo sira, možda ništa. I ti jedeš kao da je to najmoderniji ručak na svetu.
Iz ugla odraslih, možda je to bilo snalaženje. Iz ugla deteta, to su bile špagete. I to je bilo dovoljno.
Supa iz kesice i nedeljni ručak
Supa iz kesice bila je deo tog vremena.
Pileća, goveđa, paradajz, sa rezancima. Nije to bila bakina domaća supa, ali je imala svoj miris i svoj trenutak. Nekad se jela pre ručka, a nekad skoro kao ručak, uz parče hleba.
Nedeljom je, kad se moglo, sve izgledalo malo svečanije.
Piletina sa krompirom iz rerne, pirinač sa piletinom, musaka, punjene paprike, sarma zimi, podvarak. Odrasli u kuhinji, sto se postavlja, televizor radi negde u pozadini, a ja pitam: “Je l’ gotovo?”
Taj trenutak čekanja ručka je možda jedna od najjačih slika detinjstva. Nisi znao koliko je trebalo truda da se taj ručak napravi. Nisi znao da li je neko brinuo da li će biti dovoljno. Samo si znao da si gladan, da miriše dobro i da će se uskoro sedeti zajedno.
Ta atmosfera kuće, ručka i televizora iz druge sobe nastavlja se i na priču o tome kako je izgledala dnevna soba 90-ih, kada su crtani, VHS kasete i porodične uspomene živeli zajedno u istom prostoru.
Slatka jela iz 90-ih: palačinke, griz, sutlijaš i oblande
Ako su neka jela mogla da promene raspoloženje u kući, to su bile palačinke.
Kada neko kaže: “Pravimo palačinke”, to više nije običan dan. Testo se muti, tiganj se greje, prva palačinka često ne uspe, a onda kreće red. Jedna po jedna, slažu se na tanjir, a deca obilaze oko kuhinje kao da čekaju nešto najvažnije na svetu.
Džem, šećer, orasi, čokoladni krem ako ga ima. Svako ima svoju omiljenu kombinaciju. Ipak, uvek se pojede više nego što si mislio da možeš.
Griz je bio topao i brz. Sa kakaom, šećerom ili cimetom preko. Sutlijaš je bio mirniji, mlečan, starinski. Puding iz kesice bio je skoro kao prava poslastica, naročito kada se sipa u čaše i čeka da se ohladi.
Oblande i keks torta su bile posebne za rođendane, slave, goste ili dane kada se pravi nešto slatko “da ima”. Nisu izgledale savršeno kao današnji kolači sa interneta, ali su imale ono najvažnije — miris kuće i osećaj da se neko potrudio.
Kao dete, nisam gledao da li je torta skupa. Gledao sam da li ima još jedno parče.
Kako sam ja tada gledao sve to
Danas znam da su devedesete bile teško vreme. Znam da su odrasli mnogo toga nosili u sebi: brigu, neizvesnost, umor, računanje i snalaženje. Uz to, mnoga jela nisu nastala zato što su bila moderna, nego zato što su bila moguća.
Ali ja tada nisam gledao tako.
U mojoj glavi, važnije je bilo da li se iz kuhinje čuje da se nešto prži. Važnije je bilo da li se na stolu pojavio hleb. Gledao sam da li u tanjiru ima komad krompira koji volim, da li će posle ručka biti palačinke i da li mogu da jedem brzo pa da se vratim napolje ili pred televizor.
Mi kao deca nismo znali sve detalje krize. Nismo razumeli prazne rafove kao odrasli. Nismo razumeli inflaciju, čekanje, nestašicu i brigu. Umesto toga, svet smo merili drugačije.
Kada ima nešto toplo u tanjiru — dobro je.
Još je lepše ako se čuje crtani iz dnevne sobe.
A kada je neko od odraslih tu, stoji pored šporeta, kaže “pazi, vruće je” i sipa nam još malo — to je za dete značilo sigurnost.
Zbog toga je sećanje na jela iz 90-ih toliko jako. Ona nisu bila samo hrana. Bila su dokaz da kuća i dalje radi, da porodica i dalje sedi zajedno i da se i u teškom vremenu može napraviti nešto što dete pamti kao lepo.
Lepota koju smo videli kao deca
Odrasli su možda gledali u prazniji frižider. Mi smo gledali u tanjir.
Za odrasle, pasulj je bio skuvan da traje dva dana. Za nas, kuća je samo mirisala poznato.
Za odrasle, prženice su bile način da se iskoristi stari hleb. Za nas, to je bio doručak koji volimo.
Za odrasle, palačinke su bile jeftin desert. Za nas, palačinke su bile slavlje.
To je ta razlika između detinjstva i odraslog života. Dete ne vidi sve ono što stoji iza jednog obroka. Dete vidi lice koje mu sipa u tanjir, čuje zvuk kašike, oseća miris, pamti sto, kuhinju, televizor, dvorište, ulicu i vreme kada se činilo da dan traje duže.
Zato ne treba ulepšavati devedesete. Nisu bile lake. Ipak, treba priznati da smo ih mi, kao deca, često doživljavali kroz male lepe trenutke. Kroz hleb i mleko sa šećerom. Kroz prženice. Kroz krompir paprikaš. Kroz palačinke. Kroz onu jednu činiju koja ti se tada činila kao ceo svet.
Vreme pre svega što danas imamo
Jela iz 90-ih ne mogu da se odvoje od cele atmosfere tog vremena.
Stari televizor u dnevnoj sobi. Kasete na polici. Daljinski koji se traži po kauču. Šporet u kuhinji. Radio koji negde tiho svira. Miris ručka koji se širi kroz kuću.
Nije bilo telefona u rukama kao danas. Nije bilo poručivanja hrane za deset minuta. Takođe, nije bilo beskrajnog skrolovanja dok jedeš. Sedelo se za stolom, gledalo u tanjir, slušalo šta odrasli pričaju i čekalo da se završi ručak da bi se nastavilo sa igrom.
Kasnije su došle 2000-e, drugačiji uređaji, diskmeni, MP3 plejeri, stari kompjuteri i nova vrsta nostalgije. O tome se lepo nadovezuje i priča o retro tehnici i gedžetima 90-ih i 2000-ih, jer su i hrana i uređaji tog vremena danas deo iste uspomene.
Za širi kontekst vremena u kome su nastajale ove uspomene, može se pogledati i kratak pregled devedesetih godina, jer je to bila decenija velikih promena za ceo svet.
Zašto jela iz 90-ih i danas pamtimo
Danas imamo više svega. Više izbora, više ukusa, više recepata i više slika hrane nego ikada. Ipak, nekad se najjače setimo najjednostavnijih stvari.
Setimo se hleba umočenog u mleko. Setimo se šećera koji krcka preko margarina. Setimo se mirisa pasulja. Setimo se špageta sa kečapom. Naravno, setimo se i palačinki koje se jedu čim siđu sa tiganja.
Možda zato što ta jela nisu bila samo obroci. Bila su deo jednog detinjstva u kome nismo imali mnogo, ali smo u malim stvarima nalazili mnogo više nego što smo tada znali.
Iz današnje perspektive, znam da je iza svega toga bilo mnogo brige i snalaženja. Ipak, iz perspektive deteta, to je bila kuća.
A kuća je mirisala na ručak, stari hleb, mleko sa šećerom, prženice i palačinke.
Negde iz dnevne sobe, dok čekam da mi sipaju u tanjir, čuje se televizor.
Crtani samo što nije počeo.
Ako voliš da vratiš taj osećaj kroz stare predmete, dekoraciju, gejming kutak ili nostalgične sitnice, pogledaj i naše retro poklone i nostalgične ideje.