Život pre mobilnih telefona i interneta najlakše mi se vrati kroz jedan sasvim običan prizor: moja majka uveče uzima fiksni telefon i poziva službu za buđenje.
„Na 3324334, u 4 i 30, hvala“, govorila bi. Saopšti broj telefona, kaže vreme i završi razgovor. Ujutru bi telefon zazvonio. Kada danas pomislim koliko stvari podešavamo preko jednog ekrana, taj kratak poziv mi deluje kao uspomena iz mnogo udaljenijeg vremena.
Ovo je nekoliko mojih sećanja na odrastanje u Jugoslaviji devedesetih: na kućni telefon, školu, priče koje su kružile među učenicima i računare koji su postepeno ulazili u našu svakodnevicu. Sitnice koje tada nisu zasluživale posebnu pažnju danas su možda i najzanimljiviji deo priče.
Telefonski poziv koji je zakazivao buđenje
Taj majčin poziv ostao mi je u glavi gotovo kao mala scena sa početkom i krajem. Uveče se dogovori buđenje, a rano ujutru telefon zazvoni i označi početak obaveza. Za odrasle posao, a za mene kasnije škola i sve ono što jedan školski dan može da donese.
Ne tvrdim da smo jedino tako mogli da se probudimo. Pamtim da smo tu uslugu koristili i da je taj razgovor bio sasvim običan deo kućnog života. Niko nije razmišljao o tome da će jednog dana biti zanimljivo prepričavati kako smo preko fiksnog telefona zakazivali jutarnji poziv.
Danas alarm podesim za nekoliko sekundi. Ipak, kada se setim tog vremena, prvo čujem majčinu rečenicu, pa zvonjavu telefona. Takvi zvuci umeju da sačuvaju uspomenu bolje od bilo kakvog opšteg opisa devedesetih.
Škola bez mobilnih telefona, ali sa mnogo ometanja
Krajem devedesetih nismo sedeli na časovima sa telefonima u rukama. Nije bilo poruka koje proveravamo ispod klupe niti snimanja svake dogodovštine. Ali to nikako ne znači da smo uvek bili mirni i usredsređeni na nastavu. Zanimaciju smo vrlo uspešno pronalazili i bez ekrana.
Kod nekih profesora vladala je disciplina. Sedeli smo mirno i retko ko bi pokušao da napravi problem. Na drugim časovima atmosfera je bila sasvim drugačija. U mom sećanju posebno je ostala matematika, gde bi stvari ponekad potpuno izmakle kontroli.
Papirići su leteli po učionici, kreda je završavala svuda, a šale su postajale zanimljivije od onoga što je trebalo da učimo. U tim trenucima čas je više ličio na produženi odmor. Nama je bilo smešno, mada danas mogu da zamislim koliko je nastavniku bilo teško da u takvoj atmosferi održi nastavu.
Te scene jesu deo mog detinjstva, ali ne bih ih danas sve nazvao bezazlenim. Ono što je nama bilo nekoliko minuta zabave moglo je drugome da pokvari čitav čas. Lepo je sačuvati uspomenu, a ipak priznati da kao deca nismo uvek razmišljali o tome.
Priče iz druge smene koje su postajale školske legende
Pored onoga što smo lično doživeli, postojale su i priče o drugim odeljenjima, smenama i profesorima. Neke su se toliko prepričavale da više nije bilo lako razdvojiti šta se stvarno dogodilo, a šta je neko usput dodao.
Čuli smo za jednog profesora matematike koji je navodno ostajao potpuno smiren bez obzira na ponašanje učenika. Pričalo se da su mu tokom časa sve više približavali klupe, a da su neki kredom pisali po leđima njegovog sakoa. Prema toj priči, gotovo da nije reagovao.
Nisam prisustvovao tome i ne mogu da potvrdim svaki detalj. Pamtim kako smo slušali i prepričavali tu priču, začuđeni što je nešto takvo uopšte moguće. Tada nam je zvučala neverovatno i smešno. Danas u njoj vidim i nešto neprijatno: nastavnika čije su strpljenje učenici pretvarali u zabavu.
Takve priče putovale su od učenika do učenika. Nismo imali snimak da proverimo šta se dogodilo. Ostajala je nečija verzija događaja, pa još jedno prepričavanje. Upravo zato ih pamtim kao školske priče, a ne kao pouzdano zabeležene događaje.
Prvi susreti sa računarima i zvuk dial-up modema
U moje uspomene na kraj devedesetih ulaze i prvi susreti sa računarima. Posebno pamtim zvuk dial-up modema: krckanje, pištanje i čekanje da se veza uspostavi. Samo povezivanje bilo je događaj, mnogo primetniji od današnjeg trenutka kada uređaj automatski pronađe mrežu.
Tu je i sećanje na instalaciju Windowsa sa disketa. Ono što danas pokrenemo gotovo rutinski tada mi je delovalo kao mala tehnička avantura. Računar je donosio novu vrstu radoznalosti, a internet je tek počinjao da zauzima mesto u svakodnevici koju pamtim.
Ne govorim o tome kada su kućni računari nastali niti kada su ih drugi ljudi prvi put koristili. Govorim o svom susretu sa njima. U tim sećanjima škola i društvo napolju još zauzimaju mnogo više prostora od vremena provedenog na internetu.
Život pre mobilnih telefona i interneta posle školskog zvona
Posle škole izlazili smo napolje, igrali se na ulici i često ostajali do mraka. Taj deo dana pamtim drugačije od učionice: čas se završi, a druženje se nastavi kroz igru.
Ne bih ovde ponavljao pravila svih igara koje smo voleli. Njima sam posvetio poseban tekst o igrama detinjstva pre mobilnih telefona i interneta. U ovoj priči važniji mi je običan prelaz iz škole u popodne, kada nam je za zanimaciju bilo dovoljno društvo koje je već tu.
Nije svako popodne bilo nezaboravno. Verovatno ih se većine i ne sećam. Ostali su poneki prizor, neka rasprava, smeh i osećaj kako je dan izgledao. Kada ih danas spojim, dobijem sliku detinjstva koju nijedan pojedinačni događaj ne bi mogao da ispriča.
Šta mi je ostalo iz tog vremena?
Ne mislim da je nekada sve bilo bolje. Telefoni i internet doneli su mnogo pogodnosti, od lakšeg dogovaranja do mogućnosti da pronađemo ljude, informacije i stare snimke. Ni odsustvo telefona nas nije automatski činilo pažljivijim ili boljim drugarima. Dovoljno je setiti se nekog časa matematike.
Ipak, život pre mobilnih telefona i interneta za mene ima prepoznatljiv ritam: večernji poziv za buđenje, jutarnja zvonjava, školske dogodovštine i popodne napolju. Uz ta sećanja idu i kućni prizori, poput onih o kojima sam pisao u tekstu o CRT televizorima i crtaćima uz koje smo odrastali.
Najviše mi znače upravo obični detalji. Majčina kratka rečenica preko telefona danas mi govori više o tom vremenu nego tvrdnja da smo tada imali više pažnje ili manje briga. Nisam znao da pamtim nešto posebno. Za mene je to bio samo još jedan dan.
Koji običan detalj tebi najbrže vrati to vreme — telefonsko buđenje, neki školski čas, zvuk modema ili popodne provedeno napolju? Podeli svoju uspomenu u komentarima.